Prosvetni glasnik

432

ПРОСВЕТНН ГЛАСНИК

н посл.едњи сиромашак. Богаташа ће исте судије судити као и сиромашка, изрећи ће му исту казну као и овоме, затвориће га у исту тамниду иди га послдти у прогонство, • да тамо испашта казну, као и најбеднијег сиромашка. Била је дужност, да се успостави једнакоет пред закомима, ади нико не може и неће моћи издејствовати, да људи буду међусобом једнаки, ако не буду имали исте дужности и грађанске врлине. Говора дакле може бити само о једној и искључивој једнакоети односно права и дужности. Петар и Симеун близнади су и тако су слични један другом, да их ни рођена мајка није могла разликовати, када су још мали били. Када им је било 19 година, умре им отац, а они поделе наследство на два једнака дела. Мајку оставише да станује у очинској кући, да би имал.а више мира, а они сваки себи сазидаше кућу за становање и тада се оженише. Петар је изродио са женом једнога сина, а Симеун је имао шесторо на врату. И шта сада? Петар постаде неуредан као и његова жена, која је до душе била богата али лепа и велика распикућа. Његова кућа сваје зачадила с поља као да није нова. Петар добро једе и пије и већ је половину имања заложио, а његов јединац већ је' момак, али где га посадиш ту и остане. Ништа од њега. Симеун пак оженио се сељанком, која му није донела ни пребијене паре, али зато је била врло вредна и чисменита. Кућа је до душе тесна за њих осморо, али зато је у кући све у најлепшем реду, и свако има доста места у њој. Насдедство, које је Симеуну од оца остало није окрњено, напротив он га је још и повећао кунивши комад земље. Синови му се већ момче и помажу оцу у пољским пословима. Сваки од њих биће богатији него Петров син. Оба ова човека и Петар и Симеун беху кроз 19 година једнаки измођу себе, сада то више није случај. Због неупутног опхођења онај први пао је у очима јаинога мњења, другоме је на против скочила цена. Симеун је постао богатији него што је био, а Петар се скоро упропастио. Где је сада једнакост? Једнакост дакле може постојати само у моралном и интелектуалном погл.еду. Од два човека, па ма ко они били, увек ће онај одскочити који своје дужности испуњава са више савесности и окретности. Али ни сама савест, па ма она не знам колико велика и лепа била, није доста, да створи савршено биће, њој мора помоћи интелигенција. Због тога је настава ту, која буди интелигенцију и усавршава је. Она је Једини пут, који води иравој једнакости. Нема смисла и бескорисно је тежити за каквом другом врстом једнакости. Чак и када би било људч са истом интелигенцијом и истим имањем, што је у осталом немогуће, то ипак стари и болесни не би