Prosvetni glasnik

46

ПРОСБЕТНИ 1'ЛАСНИК

Факултста, који су данас јако посећени и пуни живота, они не беху, чак ни у Паризу, ништа друго до испитни одбори. Они су давади ступае а нису спремали за њих. Студионице боз родовних студената, ови Факултети нити су имали стручни ни научни карактер. Свакако неки од њихових учитеља бацаху на Сорбону сјајну светлост својим лекцијама. Зар Гете није тражио у своме прибежишту у Вајмару да чу се пошљу докције једног Вилмена, једног Гизоа, једног Кузена? — Али ти поједини таленти нису могли бити довољни да оснују будућност једне наставе. Наша виша иастава оста сметена, а њена корисност осредња. Тиме се користи Црква, која је и у основној и у средњој настави гакође узимала значајног учешћа, те године 1875. изради слободу више наставе; она основа „католичке универзитете", који иостадопге одлучна конкуренција државним заводима и даваху дипломе. То беше знак за узбуну. Поодавна се већ нагаи научници тужаху на низак стуиањ наше јавне више наставе, сад то прихватише народни посланици, браниоци световне државе. И тако се спремаше општа реФорма. За ту реФорму везаше своја имена ови министри просвете: г.г. Ваденгтон, Жил Фори, Гобле, Л.еон Буржоа, Рамбо, Поенкаре, и директори више наставе г.г. Дименил, Димон, Лијар. Последњи пиеаше: ,11рва дужност треће ренублике јесте народно васпитање. Њсму је грозила опасност од искључиве наклоности. Срећом ништа му не би. Република је разумела да је народна настава водовод и да га ваља снабдевати са живог извора проналазака и нових идеја, а то ће рећи са више наставе: Затворите лабораторије и библиотеке - рекао је Бортело — зауставите оригинална истраживапа и ми Кемо се иовратити ка сколастици." Посао који је ваљало извршити био је огроман: ваљало је дати државним Факултетима зграде, новаца, ђаке, примену, организацију. Прво мере, које је држава морала предузети, биле су Финансиског реда. А било је и крајње време. Владе, које су се ређале после револуције нису биле урадиле ништа или готово ништа, па чак ни у Паризу, да Француској пруже подесан научни апарат. Скоро свугде зграде беху бедне; нигде не беху довољне. Студанти од ире 20 година никад неће заборавити оне муштурнице на староЈ Сорбони, оно легло заразе старе медецинске школе, шугаве зидове старе апотекарске школе (у улици Арбалет). У школи виших студија сала у којој је предавао г. Аното (доцнији министар спољних послова) беше нека врста ходника нресеченог двојим вратима. „Пре мало година — говораше 1862. Пасгер (у бесоди о свом јубилеју 27. декембра) — један научник, кога сам ја толико волео и дивио му се, Клод Бернар, радио је у једном ниском и влажном подруму, који му је служио као лабораторија. Можда је ту стекао ону бољку, која га је и покосида!" А