Prosvetni glasnik

201

напигау све што им падне на памет, посматрајући једаи златан часовник без ланда 1 . Важност експериментадне методе испитивања наслућивали су још раније велики педагошки уметници Ратке (1571—1635) и Песталоци (1746—1828), градећи покадшто огледе, мање више несавргаене. И Еант (1724—1804) је тражио у своје време школе за педагогако експериментисање. Па ипак су свс до скора владала у педагогици, нарочито у науци о настави, субјективна мигаљења, индивидуална искуства, узгредна опажања, уопштавања ограниченог круга искуства појединих педагога. Педагошки правци су извођени дедукцијом из неког философског система; философи су конструисали педагошке теорије, а приврженици њихови разрађивали су пх у појединостима. С тога је била доскорашња педагогика, а нарочито методика, субјективна, лична педагогика овог или оног човзка, индивидуални систем мисли; с тога сретамо често пута, нарочито у методици, многатво разних, па и супрогних мишљења и погледа. Кад се узму у руко уџбеници из методике, налазе се, често нута супротпости у наотавним поступцима једног истог предмота, н. пр. рачуна, правописа, певања, цртања, страног језика'. Давнашњи педагошки захтев, да настава буде природна и очигледна, не показује стварног напредовања, већ је довео само до методичких вештачења и диалектичких разлагања 3 . Све то потиче из недостатака досадашње субјективне методе педагошког испитивања, која се заснивала на самопосматрању и иростом посматрању ученика. Ну самопосматрање није поуздано и довољно, јер је индивидуално и тиче се одраслих лица, стога самопосматрања не могу бити од опгате вредности. Ну и просто посматрање ученнка не доводи увек до поузданих резултата; због сложености физиолошких и психоло 1 нких процеса потребна су посматрања под упрошћеним околностима, која се могу свагда и свестрано контролисати, т. ј. потребпп су експерименти. Досадашња субјективна метода испитивања мора се дакле допунити, а где треба и заменити, објективним или ексисрименталним методама, које су позајмљене из природних наука, парочито из Физиологије и психоФизиологије. Педагози морају се стога, но спреми, приближити природњацима, а нарочито лекарима. Педагогика је доиста наука, али у нракси — уметност. Ну подагог није слободан уметник као н. пр. вајар, већ уметник сличан лекару, природњаку, техничару 4 ; стога му .је потребно познавање метода природних наука. До душе,

1 А. Ке1зсћајев, Сћег АиЉззип^, 1904. стр. 24. 2 1)г. I ау — Бг. Меитапп, В. Ехр. Ра^а^оЈрк 1. стр. 16. 3 1>г. 1,ау, Ехрепшеп(;с11е Г)хс1ак(;1к, 1903. I. 577. стр. 4 1>г. Еау — 1Јг. Меишапп, нав. д. стр. 19.