Prosvetni glasnik

394

чатак. Њој се учини, да је та моАба, та радост у дечкову срцу само посдедњи наиор пред смрт, самртничка машта — и не зна, шта ће и како ће. Ади дечко не престаје модити, његовим модбама прндружише се модбе кућних мдађих, да му се учини по његовој посдедњој жељи на овом свету. Сестра најзад пристаде. Дође шесги докембар, имен дан бодесников. Требадо је много муке, док су га изнеди онако одузетог из собе доде и доведи у часонњу близу Адексаидро-Невеке давре. Пуг је дадек. На путу болник је дваред добио нападе. У часонњи, куда су га однели на рукама и метнули нред Богородичну икону, напад се опет пононио. За време читања Јевангелија конвудсије су почеде слабити, болесник се освестио, али је био тако сдаб, да сс чинидо умире. Сама сесгра, по њозиним речима, у тим тренутцима модила се Богу не да га исцели иди да смањи бодове њеном брату, него да му нродужи живот само за један час, како би га живог донели кући. Запеваше кондак „Не имамн иннл помоши". Туђи људи подигоше болесника, укрућеног дечка и приближише га чудотворпој Богодоричној икони. Како се бодесни дечко дотакао свете иконе, одмах се осетио здрав и чио: нрекрсти се, приђе свештенику, поново се прекрсти, дотаче се светог крста и оде да не смета богомољцима. Сестра га хтеде придржати, ади он. не даде, рекавши: „Нс треба, Каћа, не држи ме, захвади Богу, јасам исцељен". Отад прође десег година, Никола је погпуио здрав, сад је јерођлкон Сергијеве нустиње. Напада и дрктавице нестадо је сасвим заувек'. У прво време сестра исцељеног дечка модида је најбдижег сведока исцељења свештеника Симеона Трипољског, да о томе ником ништа не говори, ади архимандрит Игњатије, настојатељ Сергијеве нустиње, случајно дозна о исцељењу. Старац Игњатије одмах дође у скромни стан Грачева. Распитавнш потанко о свему, архимандрит се и нехотиде сетио и других, сличних излеченоме паћеника, за које још ништа није било урађено и којих толико има у Русији. Свак је имао придике видети на удици људе, који одједном, добивши нападе, падају, ударајући се о тврдо камење, страшно се тресу, лице им се изнакази, а пена им покуља на уста. Болнице, прибежишта, сиротињски домови не примају их, оне прме зато, што су ти јадници неиздечљиви, а они други заводи опет зато, што треба врдо ведика нега око таквих болесника. Сетио се архимандрит и других мученика, који скоро ни у кога не изазивају жадости. То су идиоги и мадоумни. У породицама их обично воде; они често служе за подсмех и за задиркивање, а кад падну у јарзст због тога и почну нападати, онда их

1 Овај су догађај у овоје време најбрижљивије итидели и потом је опширио цриказаи био заједно с документима у бр. 4 Церчовннхт> в^домостеи 1891.