Prosvetni glasnik

402

ИРОСВЕТНИ ГЛАСПик

тако јито никако није питање, него нешто друго. То је, како да се помогне тој деци, како да се помогне њиховим родитељима, како да се помогне здравим људима, да не гледају ове неерећне болнике и мученике. То је право питање, које нам представља ова сурова стварност. Уз то су многа тако бодесна деца и опасна по целу околину : могу кога осакатити и читаву кућу запалити. Најзад, за сиромашне људе она су и превелика препрека да зараде кору хлеба: родитеље с таквим болесницима неће нико да прими еа рад у кућу и тако и иначе велика оскудица постаје још и већа поред такве деце. Шта, дакле да се ради с таквом децом? Ништа друго, до подићи за њих нарочите заводе. Ако се оставе сама себи, онда прво и пре свега, неће никад потпуно или бар донекле оздравити, као што то могу у нарочитом .заводу, с нарочитом лекарском и другом негом. Сом тога, ни таква се деца не могу оставити да расту без икаквог васпитања. Отуда су корисни овакви заводи и отуда се они отварају у свима културним земљама већ од толико година. Прве такве установе постале су за имућну децу, т.ј. ону, која су могла платити заводске трошкове око свог васпитања и неге. Затим су постали исти такви заводи и за сиромашну децу, која су у заводу све добијала бесплатно. Сем тога, у такве установе долазила су или сва ненормална деца уопште, где су се после делила у групе према недостатцима, или су се за сваку врсту такве омладине подизали нарочити заводи. Склониште, које смо узели описати, иде у ону прву врсту; оно је уопште за сву ненормалну децу, изузимајући слепе и глуво-неме, ако су иначе нормалтш, јер за такве, постојо нарочити заводи, у којима она могу добити сасвим лепо васпитање, иако им недостаје једно или два чула. III. Организација Братства у име Царице Небесне. Носле смрти архимандрита Игњатија, пријатељи болесне деце, коју је поко.јник тако милостиво скупљао у свпј смерни завод, саставили су нарочито друштво, како би се што вигае проширило п што боље поправило склониште. Тако је 1900. године постало Братство у име Царице Небесне, које је митрополит петроградски узео под своју највишу управу. У 1902. години Свјатјејши синод допустио је Вратству приређивати сваке године у своју корист скупљање прилога у свима саборним црквама, парохиским, гробљанским и манастирским црквама целе Империје, а исто тако и по дворским, војничким и маринским црквама у току целе Креступоклоне недеље Великога поста при свима службама, почињући од понедеоника треће недеље и свршавајући суботом четврте недеље, а у црквама вароши Петрограда, почињући од понедељника четврте недеље и свршавајући недељом. У