Prosvetni glasnik

254

НРОСВЕТНИ ГЛАСП11К

ми их тек израђујемо, иди тек што нисмо приступиди да их израдимо И док ми, дакде, још премишљамо како ћемо их стварати западна кудтура свом снагом и жестином својом јури да нас прогута, као нацију збрише и претопи у другу коју, јачу, а сиднију, и потпуно развијену и израђену нацију. Жена у мдадих народа као чувар куће, права и традиција народних веома је важан Фактор у оваким моментима историјско.ј живота, за то је у овом тренутку од необично ведиког значаја питање: на којим основама почива женско питање у нашем народном животу. Статистика становништва у Србији показује да 86°/ 0 чини сеоско становништво а остатак градско. Градско становништво оноје мдадо и у н.ему треба раздиковати две струје: једну старију која у основн узима традиције сеоског становништва, па их само дотерује и разрађује према градским пршшкама и потребама; и другу новију. То је она струја, која кида са свим традиционаллим, запаја се и одушевљава западним идејама, и тужи и нариче за оним тренутком, кад ће се једном раскрстити са тим традицијама, које „као нешто одовно притискују мозак и задржавају људе у заблуди и правидном оцењпвању сгвари према њиховој материјадној вредности".' Дакде, као што се из овога види, ако се ми као народ још и можемо позивати на традиције, то у оваким тренуцима за нас могу имати гдавну вредност традиције сеоског становништва и нешто ма.хо традиције прве струје градског становништва; међутим традиције и жеље друге струје, као нешто пресађено и развијено под туђим утицајем, не може имати никакве особите вредности. Шта је то сада што чини суштину сеоских традиција? Ако културни живот народа поделимо у главноме на два дела: аатријархални н.1и иреисторијски, кад један народ живи у разбијеним и неорганизованим задругама, браствима и племенима; и историјски , кад он почиње живети у организованој држави, кад стиче у цару или владаоцу центар свога националнога бића да из њега развије своје остале националне особине: онда све до осдобођења испод турског јерма Једног дела Срба, живот наш можемо однети првом, цатријархадном периоду. Јер оно што је наш народ у том периоду живота очувао јесу: породица, задруга, браство и пдеме. Даље, он је живео као сточар и зимљорадник. Обдик духовних творевина што је очувао то је: еи. Према томе, осдобођење за наше национадно развиће значи: предаз из патријархарног, преисторијског обдика живота у нови иеторијски. II збиља, тек посде ослобођења, у нас и настају Фактична стварања друштвенихредова и израђивања традиција, јер све старо, и што га је бидо, носидо је на себи печат делом турски, дедом грчки и цинцарски.

1 Живот (1906) св. мај, чланак Породица, стр. 287 од Н. Вељковићеве.