Prosvetni glasnik, 01. 08. 1907., S. 54

612

НГОСВЕТНП 1'ЛАСННК

без предуверења." Не посгоје раздичне способности, него разнодике представе, које но себп изражавају одговор душин на утиске из спољњега свега, њене односе ка томе свету. У души живи непрекидна игра представа, од ко.јих једне се узајамно потпомажу, а друге се одбијају. Игра та потиче час над прагом сазнања, час иод њим. Она се врши чисто механичким нутем, због чега се и унутрашњи живот душе креће по законима механике, математичким начином. Али се нредставама не опредељује само умна радљивост. Осећања и жеље јесу такође нредставе, од којих су једне заостаде на прагу сазнања, а друге теже пробити се напред. Душаје, на тај начин поље, на коме се развија игра или покрет свих тих представа, а наше ја — јесте прости резудтат, место кретања редова представа. Оно, то ја има само привидно јединство и стадност, у ствари оно се вечно мења. Што се тиче етичкога идеада, садржај се његов опредељује, по Хербарту, са пет етичких идеја: идејама унутрашње сдободе, савршенства, доброте, нрава и правичности. С тога, што је циљ васпитању етички, то као помоћно ередство за њега сдужи нријемљивост душе према морадним утицајима. Душа, без те пријемљивости, не може ни бити васпитана у нотребном правцу. Највиши циљ васпитања —- то је добродетељ иди чврсгина карактера у морадном погдеду. Тај се циљ находи у еагдасности воље са пет поменутих идеја. Достићи ту сагдасност и јесте задатак васпитања. Ади је од свега најважније остварити највишу од тих нет идеја, идеју унутрашње сдободе. На њој и почива чврстина карактера у морадном ногдеду. Ну упоредо с тим гдавним циљем васпитања Хербарт сматра да треба постићи и остаде, другостепене циљеве. Основа за постигнуће свих тих циљева мора бити створена још од самога почетка. С погдедом на тај „први де о педагошког циља," а заједно с тим и на претходни степен добродетељи јесте стварање многостраности интереса. Та се многостраносг јавља као степен добродетељи стога, штов тупоумни не могу бити добродетељни". Многостраност не мора бити расејаност; нанротив, међу свима посебним интересима мора бити хармоније. Пошто је највиши циљ морадно васпитање, то .је њему потчињено и образоваље. Хербарт не признаје образовање, које не би утицало у исти мах и васпитно. Ну, сагдасно с његовим психолошким учењем, које своди сав живот душе на представе, ствара се и обратан подожај: нема васпитања без образовања, стога се на вољу може утицати само помоћу представа. У педагошком посду Хербарт раздикује три ступња: управљање, обуку и дисципдину. Задаћа уирављања јесте у томе, да се одржава спољни поредак при васпитању. У детету се, по Хербарту, налази од. рироде некан дивља необузданост, која може ностати у будућности.