Prosvetni glasnik

612

НГОСВЕТНП 1'ЛАСННК

без предуверења." Не посгоје раздичне способности, него разнодике представе, које но себп изражавају одговор душин на утиске из спољњега свега, њене односе ка томе свету. У души живи непрекидна игра представа, од ко.јих једне се узајамно потпомажу, а друге се одбијају. Игра та потиче час над прагом сазнања, час иод њим. Она се врши чисто механичким нутем, због чега се и унутрашњи живот душе креће по законима механике, математичким начином. Али се нредставама не опредељује само умна радљивост. Осећања и жеље јесу такође нредставе, од којих су једне заостаде на прагу сазнања, а друге теже пробити се напред. Душаје, на тај начин поље, на коме се развија игра или покрет свих тих представа, а наше ја — јесте прости резудтат, место кретања редова представа. Оно, то ја има само привидно јединство и стадност, у ствари оно се вечно мења. Што се тиче етичкога идеада, садржај се његов опредељује, по Хербарту, са пет етичких идеја: идејама унутрашње сдободе, савршенства, доброте, нрава и правичности. С тога, што је циљ васпитању етички, то као помоћно ередство за њега сдужи нријемљивост душе према морадним утицајима. Душа, без те пријемљивости, не може ни бити васпитана у нотребном правцу. Највиши циљ васпитања —- то је добродетељ иди чврсгина карактера у морадном погдеду. Тај се циљ находи у еагдасности воље са пет поменутих идеја. Достићи ту сагдасност и јесте задатак васпитања. Ади је од свега најважније остварити највишу од тих нет идеја, идеју унутрашње сдободе. На њој и почива чврстина карактера у морадном ногдеду. Ну упоредо с тим гдавним циљем васпитања Хербарт сматра да треба постићи и остаде, другостепене циљеве. Основа за постигнуће свих тих циљева мора бити створена још од самога почетка. С погдедом на тај „први де о педагошког циља," а заједно с тим и на претходни степен добродетељи јесте стварање многостраности интереса. Та се многостраносг јавља као степен добродетељи стога, штов тупоумни не могу бити добродетељни". Многостраност не мора бити расејаност; нанротив, међу свима посебним интересима мора бити хармоније. Пошто је највиши циљ морадно васпитање, то .је њему потчињено и образоваље. Хербарт не признаје образовање, које не би утицало у исти мах и васпитно. Ну, сагдасно с његовим психолошким учењем, које своди сав живот душе на представе, ствара се и обратан подожај: нема васпитања без образовања, стога се на вољу може утицати само помоћу представа. У педагошком посду Хербарт раздикује три ступња: управљање, обуку и дисципдину. Задаћа уирављања јесте у томе, да се одржава спољни поредак при васпитању. У детету се, по Хербарту, налази од. рироде некан дивља необузданост, која може ностати у будућности.