Prosvetni glasnik

734

ИРОСВЕТДИ ГЛАСНИК

9. Другови. од Димитрија Петковића. — Ово је приповетка, од најбаналнијих. Ту има један сиромашак (Љубомир) који великодушно н евечано прашта онима који му се подсмевају; ту, носле, сви ти подсмевачи школскн друговн Љубомировп, заволе њега, и кад он пада у болест, свн листом га обилазе, помажу. иоказују се најилеменитији; ту чак некакав Миодраг плаче што иде на причешће а овамо је увредио Љубомнра; итд. Ириповетка је и рђаво компликована, и има читавих глава (гл. VIII) које су без потребне везе с догађајима који се нзлажу. Пример стила: „Бледи месец изгледаше као тепсија, и, пловећи но бескрајном небесном простору, грљаше се... с хиљадама... звезда" (стр. 26). 10. Из ирироде и живота, ог Р. Ивковића. — Садржи само песме, малене моралне и идиличне несме, нешто патриотских, багана. итд. Две три су боље, доста лаке н пријатне, и у њима се осећа утицај Грчића Миленка; то су: „Ђурђев дан," „На трсици". Друге су слабе, са сваковрсним погрешкама. Има нпр. оваквих идеја: „Сећам се, сећам радости те „Која ми миљем пуњаше груд: „На ражњу прасе печено гле!" (Сећам се); оваквих скраћивања; „теб' ће" (Благовести); оваквих израза: „бајно нролеће" (Ево их), „шапутај" (Ичеле), итд. Овим завршавамо посебпу оцену рукоииса. и ионављамо да, све у свему узевши, сматрамо као најбољи спнс „Наду" од В. Петровића и К. Димигријевића, и тај сиис препоручујемо. 19 јуна 1907 год. Београд. Главном Просветном Савету захвадни Павле Лоповић Д-р Мил. Н. Јовановпћ РеФерат г. Светислава М. Максимовића гласи: Г^аавиом Просветном Савету На расписани стечај „за израду књиге. која ће се моћи корисно употребити за иоклањање учешгцима старијих разреда народних школа о исииту и набављати за ђачке књижнице као лектнра за ученике" — послато је Министарству Просвете десет рукописа од разних писаца. Главнн Просветни Савет одредио је, поред г. г. Павлз Поповића, про®. Универзитета и д-р Миливоја Јовановића проФ. гимназије, и мене, да прегледам те рукописе и да му о њима подиесем своје мишљење. Захваљујући Главном Просветном •Савету на поверењу, част ми је, по извршеном прегледу свих рукоииса, поднети му овај свој ре®ерат. Наша дечја литература је врло слаба, готово никаква. Ми до сада, осем неколико Змајевих песама, немамо ниједног правог литерарног нроизвода за децу. То не значи, међутим, да немамо тако званих „Књига за децу." Имамо их — и то у велпком броЈу. Сваке године о испитима растура се маса тпх књига по нашим народни.ч школама. Као школски надзорник имао сам доста ирилике: да видим и нрегледам те књижице и, ■с врло малим изузетком, узалуд сам у њима тра.кио духа, идеје и лепе Форме. Махом су то не дечје већ детињасте нричице са баналним моралисан.ем, стихови без појезије и суви досадни оииси, а све је то „украшено" нежу-