Prosvetni glasnik

768

1ГР0СВЕТНИ ГЛАСНИК

нешто је иомогдо да се појави дечја књижевност: сва деца не воле да читају, сва деда нису способна да схвате оно што је писано за старије; на их паља нридобити за кљигу и тога ради дати им оно за што су дорасла, ие пуштајући, наравио, из очију „морадну поуку". Тако се, углавном, појавила сиецијална дечја кпижевноет, која је испрва давала великих нада. Али прави књижевници, даровиги писци и уметници, нису суделовали у њеноме стварању и развијању, осим са врдо незнатним изузетком. На крају крајева она је пада у руке људима без уметничких особина и често иута врло необразованих. Убрзо се видело да док оншта књижевност напредује, рађа нове таленте, налази нове путове, специјална дечја књижевност, напротив, брзо иде уназад а њено име брзо постајо синонин крајње недаровитости и тривијалности у нисању. Али је ипак дечја књижевност установљена и утврђена. Рођена у Немачкој она се брзо природила у Француској и Енглеској, и затим се раширила по свој осталој Европи. Особито развијање у нас је добила тридесетих и четрдесетих година прошлога века. Веома се свидела нарочито укусу наших дедова који су се питали ромаиима Пол де Кока, Диме оца, Сија, Пола Февала и др. Деде су правично мислили да нроизводи ових, с њима савремених писаца нису за децу. И баш у то време појави се, на услугу родитељима читава илејада специјалних дечјих писаца — Б. Феодоров, Иши.мов, А. Сонтал и др., људи, с неким изузетком, врло честити и одушевљени добрим намерама, али који у књижевном смиглу нису били изнад осредности. (Узгред речено у исто времс почео је радити на дечјо.ј књижевности и М. Б. Чистјаков), Отада, и мимо громовите критике Бељинскове, специјална дечја књижевност корача непрестано и развија се све једнако у духу индивидуализирања, каква је била у свом почетку. У потоње време добила је још јачу потпору у званичним каталозима ученичких књижица. За извесне сврхе специјална дечја књижевност долази као врло подесно средство: ваља младо покољење удалити од таквих утисака и акњига, који могу утицати на његове ногледе на свет и упутити га на нежељене иутеве; стога му се дају нарочите књиге, пошто га не треба сасвим лишити читања које му је битна нотреба. У иомоћ званичним каталозима стижу и приватни. Ти каталози нотанко унознају публику са масом производа специјалне дечје књижевности, Тиме су коначно учвретили њену владу — на добро или на зло? После свега што је овде речено читалац може видети да је ту мало добра... Не, у специјалној дечјој књижевности није решење питање о дечјој лектири, као што ни у специјалној књижевности за народ није решење нитања о лектири народној. И за једно и за друго много је важнија например Суворинова „ЈеФТина Библиотека", или да Иушкинова или Љермонтовљева дела постану општа својина.