Prosvetni glasnik

ВАУКА II НАСТАВА

23

и недељиви. Кад ми ко говори, наставља Јум, о хиљадитим или десетохиљадитим деловима једног пешчаног зрна, ја онда имам јасну преставу о самим тим бројевима и љиховим узајамним односима, али оно што ја не могу да схватим, то је у чему се састоји разлика између самих тих делића и још, каква разлика постоји између њих с једне стране, и самог пешчаног зрна као њихове целине с друге стране. Отуда пошто је несумљиво да све оно, што је састављено из делова, мора да буде као такво и опажено тј. ти се делови у њему могу и морају разликовати, а оно иак, гато може да се разликује, може и да се одвоји једно од другог, то онда из тога следује да тих делова у пегачаном зрну и нема, јер ихјенемогуће опазити као различне, што би било неопходно да их је. 3 То што важи за Фантазију, важи и за чулност: као што је могуће у Фантазији представити просту и недељиву нросторну тачку, исто је тако могуће и чулима је опазити. Начинимо, вели Јум, једну мрљу од мастила на парчету беле хартије. Ако га сада почнемо да удаљујемо од себе, ми ћемо после извесног времена увидети како се дрна мрља на њему све то више умањује, док напослетку потпуно не изчезне. Очевидно је према томе, да је она у моменту пред изчезнућем била најмања; дакле проста и недељива. Из овога се јасно види, вели Јум, да је нетачно уобичајено мишљење као да ми немамо лредставу, која је најмања и која се не може даље да смањује, нити преставу највећу, која се не може и даље да повећава. Ништа не може да буде мање од извесних наших нрестава у Фантазији и извесних наших импресија у чулности, јер, као што смо видели, ми и у једном и у другом домену наше свести имамо објекте, који су апсолутно прости и недељиви. Једини је недостатак наших чула што нам она често представљају извесне објекте као на.јмање, док се ми размишљањем уверавамо, да ствар не стоји тако и да има извесних објеката који су много мањи од њих. Отуда се погрешно из тога закључује као да има објеката бескрајно мањих, него и једна наша престава или иједан наш утисак. Али то Је, као што

3 Као што се види, Јум се овди иозива иа непосредно опажање, тврдећи апсурдност учења бесконачне дељивости и он има драво: то је једна несавдадљива тешкоћа за инфинитизам. Ади на то ћемо доћи доцније. Важпо је сада папоменути да се тај исти аргуменат надази и код Берклија. Он веди: Све што ја опажам јесте само и једино идеја која у моме духу постоји и ништа више; према томе, сваки део н>ен мора да буде опажен. Па како ја ни у једној престави не опажам бесконачно многе делове, то је очевидно да вих ту и нема. Дакде као год што ми је апсолутно јасно да све оно што опажам постоји само у мени, исто ми је тако јасно да ја своје нреставе не могу да разделим у бесконачно много делова, што значи да оне и нису дељиве до у бесконачност. Види: Вегке1еу' 8 АћћашПипЈГ ићег (1. Рпиг. Јег шепзсћИсћеп Егкеппћгзз, ићга. V. Рг. ићегдае^. стр. 89.