Prosvetni glasnik

НАУКА И ПАСТАВА.

115

имају ираво кад тврде да би се у том случају собни зидови моради додиривати. Ма кодико то изгледало иарадоксно ипакЈетако; Факат је ту, а иротив асга се иишта не може. Јер ако претноставнмо да се неће додиривати, онда морамо да призиимо да је та дистанција, мало ире реална сада равна апсолутноме ништа. То ништа пак требало би да је распрострто, а такво је тврђење очевидно апсурдно, јер, као што напоменусмо, ништа као осуство свега позитивнога не може да има никакву позитивну особину, па ни особину распротртости. Интересантно је овде напоменути где дежи норекло овим двема замеркама против немогућности празног просгора. То увидети није тешко. Порекло је њихово у томе што они који су их чинили нису се довољно еманциповади свих наивно-реадистичких предрасуда. То се најбоље види из друге замерке. Ту се говори о соби у којој би био уништен сваки материјал, међутим не опажа се да је таква претпоставка немогу^а. Ја чим замислил собу увек је морам да замислим иснуњену садржајем; могу да замислим да је у њој уништен један материјал, али одмах при том долази нужним начином други на његово место, заблуда је дакле у томе што наивна људска мисао сматра за реадно само оно што се онинати може; сензацију пак светлога или мрачнога, којима је нужним начином испуњена моја представа собе, за њих није ништа реално. Као што се види ове су замерке ништавне; Јум их је иак и сувише озбиљно схватио, хотећи да их на горе означени начин отклони. Међутим трећу замерку, која је врло озбиљна Јум је врло олако узео. И то је оно што чини овај последњи део Јумовог учења потпуно безначајним. Трећу замерку дакле он управо није ни додирнуо. Као што и сам каже, цитирајући је, она превазилази домен његовог испитивања, те за то он у њу неће ни да се упушта дубље. Међутим Јум нема право кад тако тврди. јум би имао само онда право кад кретање не би било исто тако примаран и несумњив Факат наше свести, као што су то остала Факта. И ми чим строго одвојимо иманентну реалност од ирвобитно сасма хипотетичне трансцендентне г на мах увиђамо да је и кретање наших реалних садржаја исто тако реално као што се замишља да је кретање у физичком свету; чак се мора рећи да ми првобитно знамо само и једино за кретање у иманентној, па тек на основу њега закључујемо на кретање у трансцендентној реалности. Дакле проблем кретања са строго емпириског гледишта не може да се избегне и Јум нема право кад тако чини. Још мање Јум има право кад мисли да је тешкоћу тога проблема избегао на тај начин, што допуштајући могућност иреалне дистанције, тврди да је могуће да између два растављена објекта дођу други а да се ири том не деси 8*