Prosvetni glasnik

120

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

релативно непроменљивих објеката свести неодређена у односу на одређеност моментадне промене, исто је тако и трајање мировања покретне тачке неодређено у односу на моментални акт промене. Према томе очевидно је да ће, у случају да моменат мировања траје исто околико колико и сама промена тј. један моменат, сама брзина покретне тачке бити максимална. С тога у колико ће моменти мировања да буду већи или мањи, у толико ће и сама брзина покретне тачке да буде већа или мања у односу на максималну брзину. 25 Овим смо завршили у главном нагау студију. * * * У току целог нашег третирања важна су три момента. Прво, ми смо критички изложили Јумову критику бесконачнога, и не сумњамо да смо наш општи суд о Јуму, суд који гласи да су његова основна тврђења тачна, али да су његови аргументи или нетачни, или недовољни или пак сувиганп (као што .је последња секција његовог излагања у којој он доказује немогућност нреставе празног простора), потпуно оправдали. Друго пак, ми смо истакли да се пред проблемом екстензије у најгаирем смислу те речи (не само екст. простора, већ и времена и кретања) ругае како наивни, једноФормни Финитизам тако и екстремни инФинитизам и да је исто такав њихов заједнички положај у односу на проблем кретања. Треће пак, ми смо нагласили да се сви ти проблеми могу решити само и једино са гледишта двоФормног Финитизма извевши укратко сама та решења, у колико нам је то допуштао сам утврђени обим наше студије. Остаје само још једна важна ствар, на коју мп не можемо а да не обратимо пажњу, а то је сама историја у нашој студији изложених проблсма. Три су епохе кроз које су они прешли у току дугог времена. Првобитно је човек морао да буде Финитиста, јер нико од људи није могао да зна за бесконачност, пошто је све у свести свакога коначно. Кад је научар обратио пажњу на проблеме простора и времена, онјг, осетивши гломазну тежину њихову, предао се моћној Фантазији његовој и почео да ствара инФинитистичке хипотезе. Осетивши пак илузорност њихову, хладни разум се враћа стварности, налазећи само у њој неисцрпни извор истина, и ту у самој стварности мисао људска налази понова истине за ко.јима чезнући људски дух дуго и дуго беше лутао царством Фантазије и ту, у самој стварности, двоФормни Финитизам налази гаранцију нужне реалне егзистенције ево.је

25 Види о томе »Ргш21р1еп Лег те1арћу81к <! , ст. 325.