Prosvetni glasnik

ОЦЕПЕ И ПРИКАЗИ

167

искуству на нашим домаћим животињама, код којих угојеност и длака стоје у обрнутој сразмери. С друге опет стране оскудица длаке у нилског коња, који такође има дебелу кожу а при том је још мање прилагођен на живот у води, може се обратно приписати утицају топле климе, као што смо то видели и код слона, који је изгубио длаку очевидно прилагођавањем на живот у топлим пределима, насупрот изумрлом претку његовом са севера — мамуту, који је имао доста велику длаку. Код описа хамелеона (стр. 227.) писац се доста опширно задржао на познатом Факту мењања боја у његову телу, износећи у кратко физиолошки процес и механизам ове значајне и опште познате нојаве, која се састоји у различитом распоређивању разнобојних пигмената у хамелеонскоЈ кожи. Писац међутим није довољно образложио њен биолошки значај, што му је требало да буде главно. Шта више, он је у томе погледу учинио још и једну велику збрку тиме, што је ту појаву довео у иаралелу са мењањем боје у човекова лица: бледилом кад се уплаши и црвенилом кад се застиди или наљути. На овај начин, писац је, место да нам ову појаву у хаиелеона објасни простим и свима познатим правилом „мимикрија", уиотребио један обилазан метод, који не само да у стварном погледу не значи ништа, већ је и са Формалнологнчког гледишта и погрешан, у колико познатију ствар објашњава непознатијом. Јер док се мењање боја у хамелеона може без икаквих тешкоћа довести у сагласност и склад са осталим појавама т. зв „бсћиМагћип^а", дотле мењање боја у човекова лица у извесним аФектима представља још у многоме нерешени проблем у биолошком погледу. За многе од тих појава, као што су на пр. бледило у страху или љутини, као и руменило код стида, особито, специФИчно људског, сексуалног стида, управо је и немогућно наћи биолошког разлога, као што је то јасно иоказао још н Дарвин у своме познатом делу о тој ствари, а и други после њега. 3 С тога мешање тако, физиолошки можда и сличних, али биолошки са свим хетерогених по.јава не само да није овде имало никакве потребе и оправдања, већ је и од штете за правилно појимање главне ствари. Исто тако и нишчево тврђење (стр. 236.) да су наочари у индијске змије наочарке очевидно средство за застрашивање, и ако у главноме може бити тачно, није биолошки најбоље Фундирано, прецизирано и Формулисано. Потпуно биолошко објашњење ове појаве било би само тако могућно, ако успемо да решимо и иитање, у ком смислу ти наочари могу имати значај застрашивања, да ли у деФанзивном према непријатељу, или у агресивном, према наочаркином

3 Види 1)г. Е\ уо11 (Ј. УеИеп, ТШепзсће и тепзсћПсће ВеДехегзсћетип&еп. Рог48сћпт1е <1ег МесНст 1906. № 3.