Prosvetni glasnik

168

НРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

пљену. Другим речима, ваљадо би тога ради бити пре свега на чисто са тим: да ди ова појава у наочарке има значај као неког подражавања извесним предметима иди животињама, које су опасне по наочаркине непријатеље, односно њене јаче такмаце у борби за живот, или подражавањем ока надокнађује гезр. ојачава онај мађијски утицај, што га змијино око има према своме пљену, као и према каквом другом слабијем шш равном такмацу. Јер то су све ствари међусобом врло различне и немају у биологији подједнако важности и оправдања. Тако на пр. ако постоји први случај придагођавања опасног за наочаркине јаче такмаце, то би онда у наочарима ове индиске змије имади само један иример мимикрија, а не „застрашивања", ко.ји би поЈам имао биодошког смисда само изузетно овде, у погдеду на утицај змијина ока на њен пљен. 0 оном пак другом и општијем значају „застрашавања", иди „застрашавања" у правом смисду, тешко да може у опште и бити речи, пошто претпоставка, коју је у своје време учинио \Уа11асе, да у органској природи постоје и такви, тако рећи, негативни обдици придагођавања, којима би бида задаћа, да користе, не оној животињи на којој се маниФестују, већ другој, слабијој, не одговара, по нашем мишљењу, у начелу духу модерне биологије, бар у колико она почива на Дарвинистичкој доктрини еволуције, као што је то, и из истог раздога, сдучај и са појавама бсћиМагћип^а, о којима ће такође бити мало час више речи. Доследно овоме схватању, ми даље мислимо, да и објашњење звечкастих мехурова на репу змије звечарке (стр. 237.), у смислу средства за застрашивање, неће у свему одговарати правом стању ствари. Са обзиром на то, што ту направу имају само одрасле и иолно зреле животиње, ми држимо да ће то бити у исто време и као неки мамац, нри парењу, односно надажењу мужака и женке, као што у осталом и проФ. Кениг мисди, На сдичан начин, као горе код наочарке и звечарке, објашњава по \?а11аке-у писац и шарену боју у даждевпака (251. стр.) којој придаје значај као неке опомене: „Не дирајте ме, ја сам отрован!" Тако је објашњење пак, нема спора, сасвим наивно. Ми смо већ горе видели, да таква прилагођавања, која би бида од користи не самој дотичној животињи, већ искључиво њеном супарнику, у данашњој биологији немају по нашем мишљењу, никаква смисда. 4 Да ће пак овако јасна и уочљива боја моћи посдужити као заштита и одбрана саме животиње, о томе се не може ни мислити, пошто би то са гдедишта данашње биодогије било управо „сопЈтасИс^о т ас!јес!о". С друге стране за одбрану даждевњака довољан ће бити и сам тај Факт, што он из жљездовите своје коже лучи неки љут и отрован сок, који је за неке

4 ИроФ. Пдате у свом деду »ХЈћег (Не Вес1еи4ип& <1ез Багтшзсћеи 8е1ес1к>прппмрз е^с.* помиње, истина, на једном месту и т. зв. »ЛУагпћгћеп«. (Стр. 133), али ми мисдимо да о томе најмање може бити овде говора.