Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

психолошко-етичког еистема васпитања. Њпма је све могуће. Њима је све у прогресу. Према њиховом мшпљењу треба само идејаллсати и поутавати а будућност ће златна бити. То је данашња немачка педагогија, а особито школа Хербартоваца. Други опет посве обратним нутем иду. Они све наопачке виде. Њима су васпитне палице — трице и кучине. Осим природног васпитања они не познају ништа друго, а најмање шпекулативну Хербартову науку о души и науку о добром. Ово гледиште заступају многи Француски и инглески мисдиоци. Ко има право? То је врдо тешка одсјечно рећи. Лијепо је, идеЈадисати и пењати се у висине васионске; дијепо је и за похваду је кад се човЈечанство одвраћа од животиње и дивљег човјека, ал' није дијепо нити је практично (а особито у данашњем добу конкуренције) донкихотизам тјерати. А то је сдучај у првих. Према томе они нам не могу за угдед бити. А други? Ни они! Јер и они имају исту тодику дозу празноверице као и први, предајући све у руке „Мајке Природе". Њима је човјек немоћно створење као и оно зрно пијеска; он је од гдаве до пете чигра ове вјечите силе, која је ненрикосновена — ех са1ес1га. Ад', зар нам и сама историја човјечанства не доказује како се много и то још како много гријешидо? Гдје је та природна падица да препријечн ове људске испаде?! Ко не осјећа моћ угдедања, сугестије, индивидуадне инспирације, дома, друштва, државе, штампе, опћег и школског васпитања?! Према нашем мшшвењу обје ове струје на кривом су путу и ако да,ју многе добре сугестије. Држати средину врдо је тешка ствар, тим тежа кад човјек до тог уверења долази само шпекудацијом. Ради тога и онолике мање иди веће струје, што се крећу између ова два екстрема ове Фракције по некој интуицији хоће да стресу са ееб« дугогодишње педагошке окове, ад' у исто вријеме или остају гдје су и биди, или се изроде у сасвим нешто девето. Најпосдије томе се не може ни замјерити, јер догод дијете не буде прави центар педагошке науке, и догод се буде о њему једнострано мисдидо — научне педагогије неће бити. Вријеме је једном да се озбиљно и хладнокрвно бацимо на проучавање дјечије психо - Физичке природе, па да на темељу знанствено сабраног материјада повучемо границе и моћ васпитања. Беља је потреба да откријемо „тајне" дјечијег психо-физичког развића, да га сравнимо са одраслим људима и да научимо просто читати „хијероглиФе* његовог тијела и духа. Овај мади рад има ту намјеру, да на темељу научних испитивања завири у ове „тајне" и да у виду педагошких конзеквенција баци свјетдост на нови начин проучавања педагошко-дидактичких пробдема. Каквим духом дише овај чланак нек покаже његов :