Prosvetni glasnik

4

ИРОСВЕТНН ГЛАСНИК

Еако је дати задатак дао прилике учеиицима да више покажу своју лектиру, то се комисија могла обавестити и у овом погледу довољно, и видети како стоји са лектиром у нашим средњим школама. Л.ектира је у ђака махом без упуства. Управо је за жаљење, како су се поједини ђаци упуштали у читање без икаква упуства и одређена правца. Ђаци се остављају сами себи да читају што им шака дође, тако да само они који су паметнији и даровитији могу да нађу прави нут. За књижевну наставу у нашим гимназијама страшан је Факат: да известан број ученика изјављује да треба без разлике и без обзира читатп све, и да се само тако, посрћући, може наћи прави пут. Утисак који ови задаци чине то је хаотичност у погледима и у идејама, и потпуно одсуство систематске књижевне културе. Какав је цео наш духовни и душевни живот, такав је дух хоји се огледа у свима овим задацима. Нема ни једне заједничке идеје водиље, никаквог духовпог јединства; све је разбијено и разбацано, сваки прима оно што му је најугодније, најлакше, или најкорисније, и живи у томе без везе са онима који га окружују. II Ове се мане могу на овај начин лечити: Код погрешака у концепцији наставник ће овако поступати, он има ђацима да објасни да је у једном задатку главно, и од свега другог важније, дати одговор на дато питање и да тек на друго место долази разр&да, стил и језик. Због тога наставник има да научи ученика: да најпре добро утврди шта ће рећи, па тек после како ће то учинити; да, пре сваког писања самога задатка, изради за себе ма и најовлашнију скицу одговора које ће дати и идеја које ће развијати, и да утврди ред у излагању њихову. При томе наставник има да научи ученика да увек потнуно јасно схвати питање (чим се ово ма како може схватити на више од једног начина), и да се при решаваљу његову строго држи питања и никако не удаљује од њега. Нарочито би наставник имао да препоручи ученицима да се не наслањају на декције и да не излажу оно што су научили онда кад треба дати резоновање и излагати идеје; то је обичан случај код задатака који иоле везе имају са историјом. Да своје ученике овоме добро научи, наставник би имао да се служи овим начинима. Најпре има да специјалпим препарацијама навикне ученике на право и логичко мишљење, т. ј. да их, дајући им тему, не остави с почетка да сами ту тему раде, него да је ради с њима заједно на часу, да је заЈедно с њима дискутује, да по ђачким одговорима групише идеје које она захтева, да утврди ред међу њима и т. д. Затим, кад ученици постигну извежбаност у томе да сами могу увек логично компоновати задатак, наставник треба да им даје теме на самосталан рад. При томе треба нарочито да даје теме у којима би ученици имали прилике да покажу способност мишљења. Посде тога, наставник треба увек, после прегледаног задатка, да чини критику задатака пред ученицима. При тој критици треба наставник да делује и као васпитач и да на пр. конФузног ученика упути да буде јаснији, одбијајући га од свега што му тај недостатак појачава; да хвалисавце и сувише поуздане увери о штетности тога и да их поступно сузбија; а онога што у себи нема поузданога осоколи. У свему овоме наставник треба да према свима ученицима, који греше у овом