Prosvetni glasnik

СЛУЖВЕНИ ДЕО

13

Лепа и добро изабрана књижевна дектира је оно гато данас највише доприноси човечијем интелектуалном развићу. Данас има у свету толико много најраздичитијих појмова и мишљења, па баш и о једној истој ствари, да човек само помоћу свестране лектире може себи створити извесну цедину идеја. Данас је у свету тодико много различитих питања и проблема који човека све више занимају, да он мора да се труди да се на сваки начин што више умно развија, да би могао сам себи дати одговора на сва та питања. Да и не говорим о оној користи коју имају од читања умно неразвијенији слојеви, сељаци, раденици п т. д., која обдагорођава душу, која искорењава оне примитивне човечије инстинкте, и чини од једног готово неразумног бића разумна човека, свесна свога достојанства. Корист коју од читања имају ти нижи слојеви огромна је, и не да се ничим другим заменитк; та је корист тодико велика да на тај начин читава једна народност, читава једна раса постаје супериорна другој, а то врдо много значи и за њен спољашњи и за унутрашњи живот. Ади за једног образованог човека читање постаје неопходна потреба. Да би могао живети у образованом свету, мисдим на прави смисао ове речи, један човек мора имати огромну дектиру. Ипак, ја мислим да би та дектира могда бити бар мадо мања. Ја нећу да кажем, као Шопенхауер, да један век даједва десет књига које би вредидо прочитати, ади морам признати да данашње друштво тражи од једног образованог човека да зна за многе и многе ствари које имају само ту особину да су нове. Свакако да све те нове ствари донекде и интересују једног образованог човека, ади често пута усдед тога се код њега начини само већа збрка у мисдима. Поред свега тога, како сам ја противник ауторитета и како сам мишљења да сваки човек треба да има у извесној ствари своје дично мишљење, ја сам мишљења да је за једног човека у тодико боље, у кодико му је дектира већа. Што се тиче самог избора читања, то је врдо дедикатна ствар. Имати систематску и добро изабрану дектиру, врдо је тешко. Да би човек могао сам себи одређивати дектиру, мора још из детињства почети васпитавати укус. У тим мдадим годинама мора са сваком годином додазити дектира у другом правцу. Лектира у најмдађим годинама обично је добра. Ту су старе дегенде, бајке, „хиљаду и. једна ноћ", приповетке Жида Верна, Христо®а Шмита, и т. д. и т. д., које ни у ком сдучају не могу шкодити мдадом детињем мозгу. Ади најонасније доба кад човек, односно дете, коракне мало у напред, и све те причс постају за њ „детињастим". Ту је сад читава попдава егзотичних, сензационих романа са страшним насдовима, пуних мистичности, ноћних двобоја, меланходичне љубави и раздичитих чуда. И то не би бидо такво здо, кад би се и ту правио избор, и кад би се човек умео на време оканути тих „женских" романа. Ади многим и многим, иди што нема ко да их упути, иди што су то природе ниже кудтуре, такви романи пређу у крв, и ви на удици можете видети врдо често зредог човека, како са нестрпљивим задовољством купује нову свеску „Грбоње иди Витеза Лагардера". Кад се већ траже такви необични романи, који су у остадом донекле и потребни тим човечијим годинама, онда треба читати Диму Оца, ХоФмана, Оберона и Бијесног Роданда, а не узимати на дохват из оне гомиде безимених и безбројних писаца, чија бодесна Фантазија на најгори начин утиче на човечији