Prosvetni glasnik

НЛУКА и ллстлвл

603

По мом схватању, треба сва усиљавања унућивати на то, да се задовољи та иотреба дечја, да буду од користи. У тој намери треба, на пример, средњу школу свезати, довести у ближу везу са ма каквом сиромашном ееоском школом, па поверити деци, да услужују ту школу у погледу наставних учила. У том погледу треба деци дати само руководну нит. Указати им, на пр.. како се из старих илустрованих часописа (на пример „Њиве") могу састављати мали зборници за геограФију, историју; могу се вадити илустрације за скаске и др.; указати им, како да праве моделе, Физичке приборе и т. д. Погледајте само, колико ће иницијативе и издржљивости показати деца, како ће то зближити децу са учитељем и како ће дати маха њиховој индивидуалности, да се размахне и слободпо развиЈе. Ту ће се у исти мах задовољавати и дететова потреба стварања и потреба дететова да буде од користи другима, и то од користи нарочито својим личним радом. Ради те исте сврхе корисно је свезати школу са ма каквим дечијим забавиштем и дати деци могућности да шију и крпе за оне малишане, да им праве играчке, а неки пут и да их забављају, да се играју и веселе с њима. Наравно, све је то компликовано, све то треба организовати, упутити, све то задахнути животом, а и како би могло бити без тога ? Враћам се питању о узајамном обучавању. Привлачење деце к послу наставе имаће васпитан значај и у другом погледу. „Учећи друге. сами се учимо", гласи позната педагошка истина. Свако, ко се бавио наставом, зна, какво је она прекрасно средство за самооверавање. Наједаред ти се показују сви недостатци у твом знању, чим почнеш разјашњавати другом оно, што ти је пре тога изгледало тако јасно. И тако детету, које се на неко време претвара у педагога, постаје јасна недовољност, непотпуност његовога знања, неопходност да га попуни. Стално самооверавање, самооцењивање — ствар је необично важна у педагошком погледу. Привлачење деце у ствар наставе повући ће за собом то, да ће се с децом врло рано морати расправити и оценити нека питања педагогике и методике предавања овога или онога предмета. У овај мах иедагогика се прелази само у најстаријем разреду гимназије, а међу тим деца се њоме интересују далеко раније већ и стога, гато се она њих врло блиско тиче. Деца непрестано расправљају и претресају међу собом и методе наставе и разне педагошке начине својих наставника. И, доиста, она том приликом показују не мало посматрачких способности. Па што не би и наставник узео најактивније учешће у тим дечијим разговорима и што их не би упутио правилним током ? То ће веома зближити учитеља са децом, појачаће њихово међусобно разуиевање, заинтересоваће децу за ствар организације слободне школе и