Prosvetni glasnik

132

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Ведико Је задовољство проматрати поетупно развијање људске кудтуре, јер у тој дествици гдеда човек откуда се сад појединац може тако брзо, за цигди вск, да успне на највишу пречку савршенства. У том ће разматраљу човек неминовно осетити захвадност према минудим коденима, ко.ја еу по врдо вијугавим и тешким путовима хиљадама година као мрави мидида, застајала, враћала се и поново унапред кретала — према придикама! Дакде садашња тековина пдод је свију народа с историском прошдошћу, који су узајамно утицади један на другога, а кодико је који народ засебно у том прожимању прцмио, кодико позајмио, а кодико стварно сам створио задатак је паучара да испитују. Дакде, баш овај развој са свима менама — од несавршенога ка савршеноме — треба у гдавном музеј и да представи гледаоцу, али ту додази и поука у другим правцима, као развијање укуса код пубдике, љубав за свој парод у прошдосги и садашњости и спремање снаге за постизавање денше будућности. Дакле музеј је свеоншта школа, у којој су изложени народни радови створени у низу многих столећа. У њему се види све оно на окупу, што ни најбогатији човек не би могао видети, на да зађе по целом Српству свуд редом да претражује, јер је овај музеј створидо време, згодне придике и ведики труд здружен с јасном представом о задатку. ЕтнограФски Музеј мора да. има у напред за дуг низ година израђен програм рада и приципске основе. Неких утврђених норми како и шта у музеју треба излагати нема нити ће битн. Гдавно јесте свуда исто, ади сваки управнпк музеја треба да свој музеј удеси што је могућно верније према историским менама овога народа, да све то доводе у сагдасност и узрочне везе. Баш то доиуштено одступање и чини оригинадност и привдачност музеја, ако је све то јасно предочено. Ја сам скроз противан неким смешним одборима, који се сваки час постављају час за ово час за оно, па су ушди и у пројекат закона о музејима. Ти ни морадно ни јМатеријадно неодговорни чланови увек су наиаст, само већа или мања према еаставу. И зашто сад тако хетерогеним људима допустити да они одређу.ју иравац рада, па чак и да га само одобравају, кад они никад не могу завирити у све кутове музејске, кад никад Не могу знати шта све музеј има, а још много мање где и у којој области шта нагло пропада и да то треба прикупљати. Јер само музејски чиновници дадеко у путовању допиру, о свему се распитују и увек имају општу сдику у представи. Чак ја сам и за приређивање издожби отворено на том земљишту: да једст треба ансодутно све да решава а нојединцима да задаје шта ће радити, разуме се уз саветовање с њима. Ми имамо нешто ствари и из средњег века, па у продуженом мењању све до новијег доба. Народна, често живописна ношња заузима најве^и део музеја, па онда по кодичини долазе женски ручни радови, па занатлиски, а сеоски најмање, што су гломазни, па