Prosvetni glasnik

326

ПРОСВБТНИ ГЛАСНИК

са.мо у безусловно потребној најмањој мери. Кад наш народ латинском језику вшпе не признаје достојанство потребнога средства за опште образовање, и кад је университет био готов прилагодити се овоме немаву латннскога или латинскоме, који је научен само ка.о техничко помоћно средство, онда доиста није била ствар жена, да се са своје стране боре за неки бољи облик женског образовања, који би требало да служи баш женским интересима, интересима женске културе. Живот личности је живот садашњости; живот јесте пун разумевања стварности, пун смисла за стварност. Зато образовање личности мора свима оредствима дејствовати на разумевање садашњости, а пре свега и давањем историскога разумевања ове садашњости"... „Био би овде потребан наставни нлан, који бн јако повећаном историском наставом, наглашавањем псториских елемената у религпји и немачком језику, нривредним земљонисом, народном нривредом п содиологијом, смишљеном нрименом лриродннх наука за разумевање нашега културног живота, а пре свега хладно математичким посматрањем овога културног живота према његовој висшш, дубини и ширини, — који би, велим, свима овпм средствима развпо смисао стварности, разумевање садашњости код оних које ће једном бити водиље—носитељке културе у нас, и то на начин нарочито прилагођен женскоме духу, са снагом, која ће искључивати сваку статистичку Фантазију, свако играње са светским градивом". Али наше носитељке културе су у Јелади и Риму, и многе жене нарочито воле гимназиско образовање; оне теже хуманитету, премда су за нас стари још само у малој мери васнитачи з& хуманитет, и у хришћанству и немштани — ту извире за нас хуманитет, којп нама треба". Ми живимо у изванредно тешком времену, „у епоси дптања без одговора", међу којима на првом месту стоји социјално питање, п у тако тешком културном положају појављује се са свом снагом женски иокрет наших дана. Али је јасно, да велике културне утицаје, које може вршити жена, она врши баш као жена, а за овај велики рад она се мора. сиремити снециФичним женским образовањем. На крају својих разлагања Гаудиг вели овако: „Кад видим тако неодољиво изобиље женске снаге, тада бнх пожелео, да (молим, да се извпни ова игра моје Фантазије) сам Јелена Ланге. Тада бих се ја користио својом великом силом и женама бих рекао: Ми хоћемо да разбијемо окове, које смо ми саме ставиле младој снази наших девојака, чим смо номогле, да се њихово духовно постајаље окује у облпке мушких школа. „Ја разумем, како се у дугој, тешкој борби са сметњама женској култури може постати човек са „трезвеним погледом" на реалностп, реалнополитички мислилац, који скептнчки стоји према „идеалу". Али нри свем том за мене остаје истинито: Можемо ми хтети или не, сви се морамо поклонити пред 8јс уо1о, 81 с шћео идеала". Пошто је Г. завршио, госпођица Јелена Ланге, пре но што је отпочела предавање, напоменула је двоје: прво, да је она другачије схватила своју задаћу, да ће она своје погледе развијатп позитивно, а не у полемичком разлагању, као предговорник; и друго, изречно је изјавила, да. под „педагозима немачких женских школа« не разуме ни предговорника нити у опште неку одређену личност, већ то је апстрактум; он има више од сто година, он је персонификација многих, која су са предубеђењем о Формули „женске особености" приступали задаћи девојачког васпитања, који су насупрот органском васпитном начелу истављали механичко васпитно начело