Prosvetni glasnik

328

ПР0СВЕ1НИ ГЛАСНИК

стинкт, због кога је она свуда најпре тражила образовање. И прнродан ,је инстинкт, због кога она тражи баш „образоваае, уметност и мудрост људи", због кога хоћо образованост у о н о м облику, у ком она нреставља уопште достигнуту културну висину. А може ли се већ данас по ексактним психолошким методама доказати нравилност, природност онога, што је тражено тако по инстинкту? Модерна психологнја већ је одбацила нека мишљења о „женској особености", али још много недостаје до ексактне психологије жене, јер су до сада људи обрађивали ову науку, а њима за ову снецпјалну област недостаје најбитнији извор, властито познаваље и доживљење. Један од најновијих испитивача на овом нољу, Холанђанин Г. Хајманс вели: „Ираву исихологнју жена трсба заиста да очекујемо од жене, која је довољно жена, да је у себи преживела све богатство женске душе, а у исто време да се довољно приближи мушкоме духу, да би оно богаство могла аналитички савладати". А све што је у посматрању таквих жена, све упућује на правац органскога принципа. Л. одбацује свако специФичко женско образовање. Ослањајући се на полустолетно искуство немачкс женске школе, она у идеалу „специФичкога образовања .женскиња" налази само израз истога механичког нринцина, који је одавно на другим пољпма упознат у његовој немоћи, п ако се још наслеђује као нска вечна болест. „Женски покрет у ствари није ништа друго до борба за. ослобођење, коју права женска особеност води протину конвенције; он је тиме културни покрет у последњем смислу речи, то јест ако сс под културом хоће да разуме најФиније изображење људске личности по еаконима, који су у њој". Владавина механпчкога нринцнпа ночињала је и почиње већ у дечјој соби. Добри стари дечјн прнјатељ био је заједнички и једном и другом роду. И што вреди за дечју собу, за домаћу лектиру, то вреди и за школу. У основној настави сем ручнога рада доиста не би било ничег другог, због чега би ваљало издвајати паставу мушкараца од наставе женске деце. Опасност због губитка женске особености увек је само код женске деце у вишим сталежима. Ова опасност се повећава са наступањем полног диференцовања; јер ту механнчки метод мисли, да треба да приступи са удвојеном снагом. Али бант ту не треба ништа да се учини, те да се нагласи ово диФеренцовање, јер нагласитп значи овде пре времена урадити. Еолико овде већ почиње доиста одвајање СФера интересовања, у колнко се опажа оно нијансовање, које обележава муншо и женско мишљење, осећаље и тежење, томе се може помоћи без каквих особених метода. Треба само оставити, да мушкарац спонтано даље прати једну а женска другу страну каквс ис-ториске појаве, али нс унадати насилно у један правац. И Л. не би држала за штету — та иначе не би могла заступати заједничку наставу мушких и женских — кад би се у школи уопште игноровало полно диФеренцовање, кад би се овде одржавала потпуна објективност и ирисебност наспрам духовно-историског живота. Човек и жена треба да заједно схватају свет и живот, и све више и вишо на заједничким пуговима, нс више у ранијој апсолутној подвојености. Тада је добијаве заједннчке основпце прво; ди®еренцовањо врнш природа сама собом с помоћу органскога принцина, који код оба пола специфички одрсђу.је стварање духовнога света. У то верују немачке земље са с.војом заједннчком наставом или наставом на истнм начелима. „Али код нас требало би мислитп: Кад је Господ Бог створио Еву, тада је у далекој даљини видео немачкога педагога женских школа (ММсћепзсћи1рМа§о§еп) и рекао: тај ће већ довести у ред, што ја не могу...."