Prosvetni glasnik

НАСТАВА 1Т КУЛТУРА

шене школе у оном нравцу у коме нх је школа упућивала. Шта више који пут изгдеда да су попеки напустили рад у започетом правцу и поддегли утицају окодине од које они треба да су увек јачи. Бидо је кандидата. који изјаве придиком критике да се у пракси не може да ради како је преноручивано у учитељској школи. Не може се правилним а може неправилним путем, да би се постигао добар рад! Мсђутим батп ово је немогућно. Ови случајеви наглашују да је самообразовање у ирвим годинама учитељске службе било каткад и сумњиво. То издају и многе погрешке у раду, а код неких и већа непоузданост приликом критике. Кандидат је нанустио да ради како је учио у учитељској школи, а можда ни.је тамо због краткоће времена довољно ни упућен како да ради, и зато је радио погрешно у пракси.. На овом исниту он се присећа како треба, како се тражи, али пема окретности и лакоће да се брзо помогне. Да је сталног школског над.зора и то стручног свакако не би овога било. Млади људи били би мачку и да им с« тако свети што та нонижавају, јер им је ире мога додаска чинио мноте пакости и аа то био тесто кажњаван. Првих дана оставида сам М. на миру, иричајући свој деци како водим децу. која су добра, воја братски живе међу собом. У то време. ако би ко вота. тужио, ревносно сам исдитивада да ли је тужени хтео иди је случајно нанео вреда своме другу, иозивајући у иомоћ и другове очевидде. Еад би се тако истрагом уверида да је увреда нехотична, ја нарочптом интонацијом гдаса уверим да се то исто могло и може десити и њему'— тужиоцу. И етавдајући на срце очевидаца и осталих другова питање: је ди драво казнити туженога кад није хтео, очекивала сам да чујем њнхово мишљење. Мидина је посматрати овакве моменте. Лепо се види како се душа расплаванога детета крави под утисцима праведних а бдагих речи. Оио утире сузе, прашта. а крнвац, само деци евојственом искреножћу, обећава да ће у будуће пазити, и — сви оддазе на игру или посао, задовољни што се тако лепо свршидо. .Та у оваквим моментима не испуштам М. из очију. После неколико оваквих и слпчнпх случајева М. подиже своје натмурене очи и посматра ме. Ну чим му се дотдед сукоби с мојим, он скупља обрве и обори очи. Сад већ осећам да сам бар један корак пришда тој запуштеној дути. У ово време мога упознавања с децом иити сам почпњала нити свршавала часове рада без иесме. »Ко пева о злу не мисди«. Сва моја деца певају, само М. не пева (још мпслн о зду). Прођем поред клупе, па застанем као сдучајно пред њим и ири певању дотичем се његове руве. Нешто доцније хватам га за руку. Он ћути и мирно држп евоју руку у мојој. Ја га не гоним да пева, верујућп да ће 'несма најзад пробудитн срце и оно ће запевати и без моје наредбе, и то ће тек вредети. Доцније му се почнем обраћати да ми дода неву ствар. Намерно му дајем поневу своју ствар да је однесе у шкоду и т. д. Затим га шаљем до мота стана даме послуша. Ово сеоској деци чини нарочито задовољство. Све он ово чпни ћутећн. После извесног врелена закелим да ми на часу направи само једну, две црте. Нема писаљке. Ко ће да буде добар да позајми свом другу писаљку? »Ја, ја«... чују се дечји гдасови, воји на душу М. топло утичу. Он се још не смеје, ади му је погдед ведар, јер већ осећа да ми је и ои што и остала деда, мпо. Кратко похвадим децу