Prosvetni glasnik

182

НРОСВЕТПП гллсннк

2. Домаћем нисменом раду не покдања се вазда довољно иажве нн што се тиче садржине ни обдика. Било је случајева да се цео рад изради врло брзо, каткад за једно вече, бар но причању кандидатовом. Садржина таквих задатака мора да буде површна и погрешна, и ако се не обраде с практичне стране. Па и на језик не пази се довољно у таквим зададима. Због ове. да кажем, немарности и олаког узимања иосла ове године нису пуштени на испит деветнаест кандидата. јер им писмени радови нису били довољно обрађени. 3. И прииреме за практични испит не ураде се свагда како треба. И оне често садрже многе погрешке. У неколико припрема ове године члан комисије за српски језик обележио је првеном писаљком 50, 60 и 80 погретпака! Доста има и методичких погрешака, и ако се даје довољно времена за израду нрипреме. Свакако су овоме криве учитељске школе, које су дужне биле дати им бољу спрему, а потом су криви и сами ови кандидати. који нису довољно радили после сврПрва је писала о родитељским вечеримо. Образложила је њпхову вредиост, па је онда изнела п свој рад у пракси: жако .је сама лозивала родптеље на састанке, шта се са њииа разговарала и какве је резудтате постизала. Друга .је писала о казнама у васиитању, па је заступала да не треба примењпватл строге казне; ау потврд}- да се може пзбећи строго кажњавање изнела је овај леп пример из својепраксе: »Дошла сам на нову дужност крајем школске године. Застала сам свога младог ученика М. да не познаје слова, ма да му је буквар од употребе био сав разлистан. Кад се првппут обратих њему да ми што прочита, он је ћутао, а деца место њега заграјаше: »М. је најгори ђак, ништа не зна, бије нас® и т. д. Ради сво 1 : оријентпсања допустила сам да деца овога пута кажу све што инају о »најгорем* ђаку, не прекидајући их у говору. Деца као деца надметала су се ко ће вшпе п страшиије рећн о овоме маломе грешнпку, који је стојички подносио моралне ударце својпх другова. Еад су се деца готово заморпла, ја им благим, али нешто иовишенпм гласом наредим да ућуте, .јер су мп доста рекла о М., изјављујући своју жалост ако је све то тако, јер бих волела да су сви добри. Мало доцннје позовем поиово М., и. што је могућно бдажим гласом, упитам га: -зна ли шта је насликано иа првој стра.ни буквара. Ну ои, посматрајући ме испод ока, цинички је ћутао. Покушам да га помилујем п охрабрин, али се он неиоверљиво трже, надајући се ваљда уобичајеној казнп после свега што је претходило. Оставим га. Почнем рад трудећи се да будем што живља и занимљивија у настави. Сва су деца учествовада с интересовањем, само ме је М. намргођено посматрао. Кад бејасло једном у дворишту, запитах децу: знају ди неку игру, па да ми је покажу. Деца су се утркивала. Као узгред запитам и М„ који је одвојен од друштва посматрао све нас, да ди зна и он неку игру. Он ме погдеда једним изразитим погдедом, ади је и даље, ћутао. Деца на то у глас викнуше како се М. никад не игра са њима, како је мучио мачку, крао трешње.... Видеда сам да су били спремни да ми још много грехова изнесу, можда и измисле, јер им М. не беше ни мало симпатичан. Сад их укорим' што говоре кад пх не лптам и забраним да ми више о њему говоре. Зачудо је да је М. уредно походио школу и поред свега беспосдичења у њој. Изгледа ми да је уживао да другове својпм присуством дражп и мучи баш као и