Prosvetni glasnik

196

ЛРОСВЕТНИ ГЛАС1ШК

говим осећајима: не презиримо да изазовемо „емпирички интерес", служећи се језиком Хербартовим, који се рађа из непосредног упечатка од предмета и који је као некакво осећајно љубопитство. „Ствари! ствари!" узвикнуо је Русо, Форму .шшући девизу интуитивног васпитања. Уместо, сувише често, да методички везујемо апстракције, треба.10 би да створимо закон, да припремимо „интуитивни материјад" за сваку .гекци.ју и то не само кад је реч о природним и физичким наукама, што по себи мора да буде, већ и кад је реч о геограФији (карте, прегледи и т. д.), о историји (гравуре, оригинални документи или копије), о аритметици и метарском систему (конкретна рачунања, рад на терену), и о сваком другом наставном градиву. Учитељ који се извежба у овом правцу доста аако трансФормише већину својих лекција у очигледне лекције. А, међутим, није тако потребно, парочито за тако едукативну наставу научних елемената, да се располаже скупоценим и многобројним материјалом. Научнички ветар не треба да веје кроз основну школу. Најопштије ствари, предмети на које се обично и не осврћемо, само ако их будемо умели посматрати, могу нам послужити да очевидно представимо Феномене, принципе и научне законе. Оно чега нема око нас није никако материја коју можемо посматрати, већ је то воља да посматрамо и метода да посматрамо како ваља. Наш ученик растројен и расејан, никад није пажљиво посматрао, будите у томе сигурни, ни своју држаљу. ни жижицу, нити клинац, нити и један од хиљаду оних предмета који су ту и који му непрекидно боду очи. Он мисли да их познаје, он то само уображава. Чекић, тестера, ренде, бициклета, вагон који кдизи, итд. итд. Све то може дати прилике за „развијање" колико интересантно толико и корисно и „иницијација научничка" у чем и лежи сав наш програм може се увек извршити материјалом ко.ји нам је при руци и који је врло јевтин. Ако нам недостају предмети, ако немамо ни њихове граФичке иредставе — слике, које тај коме је непознат извор у црној табли и белоЈ и бојеној креди? Треба говорити дечјим очима. Прости нотези, који нама изгледају груби и неотесани, обујимају децу ко.ја их допуњују у својој уобразиљи и која их украшавају на све могуће начине, док и нама у исто време дају осдонац у сгварности и конкретности. Нека се ио томе ипак не донесе закључак да ће бити довољно изазивати систематски, код наших ученика осећаје, да би се тако пробудида и одржала пажња, да је сва вештипа учитељева да учини да пред учениковим очима пропарадирају сви предмети, и да ће наша педагогија бити осигурана, ако будемо имали читаву збирку на$1ењену идустрирању. Сензација није пажња, и кад се овај метод буде употребљавао без ограничења, он ће одвести једној нижој вештини: вештини дадиља које зврје звечкама. Сасвим је на свом месту да се потчини вежбање осећаја активности духа, да се сачува размишљању, које ра-