Prosvetni glasnik

НАСХАВА Н КУДТУРА

197

суђује и упоређује оеећаје, прво иесто. Дете не треба да буде огдеда.10 од којег се одбијају иредмети, већ надражен дух да реагира свом својом жестином на импресије које добије. Пажња, сасвим просто, изазвана споља, која не буде пробудила аперцеидију, биће забава, биће пријатНо очарење али без корисног дејства. и Оно што субјект, вели одважио Маше <1е Вћ'ап, буде унео свога у примљену импресију, једино је то у стању да оживи у њему у обдику реминисценције и успомене". Дете треба да буде радљиво. „Ононезна штаје радило" (Вме*). Говоримо, показујмо и демонстрирајмо, ади тако исто учинимо да се надази. Ученик кога води учитељ ,неће наћи" науку; ади призиајмо да је активна метода, једино средство да подстакне пажњу и да је одржи аперценцијом која се стадно обнавља, јер ученик који тражи, који пита и који је непрестано издожен питању које му виси над гдавом, који „чини своју дужност", такав ученик непрекидно уноси у своје дедо „познато"; он се труди да се дохвати обавештења и на тај начин снабдева се непрекидно новим групама запажених идеја. И ову г радљивост" треба разумети како у смислу физиодопшом тако и у материјадном. Не падајући у прекомерност Деагшп§' ћу ск>т§'' америчке педагогије (учити радећи), не тражећи да све стечено знање треба да буде потврђено радом ученичким, и да би се на пример имада предсгава, о каквом предмету из средњег века да је потребно тај предмет сад начинити у минијатури, не тражећи да шкоду претворимо у дабораторију, нећемо одрицати оно чега има психодошки оправданог у основи „педагогије рада к . Доиста, рад је тако исто потребан за ментадно развиће каогод и за развиће физичко. Ученици се боље учвршЉују „унутрашњим потресом' - '. Вербадне реакције су недовољне и треба жедети не само да ученик слуша, посматра и да говори, већ још и да ради, да он и својим мишићима помоћу рендета, тестере, чекића, спроведе идеје које су остаде нејасне и конФузне у теоријској домени. Но, не губимо из вида стварно и могућно; стоји нам на расподожењу преко дана само некодико часова, у нашим разредимаје често по педесет учепика, и сем тога везује нас прописани програм. Разред је разред, он нијениуком сдучају радионица, и основна елементарна настава, и ако треба да има практичну намену, не може ипак постати проФесионадном наставом. Међутим, наша сувремена шкода даје непрекидно прилике да се оживи учитељева реч радом учениковим и учитељевим радом. Све се више и више укорењује обичај да деца, увек, кадгод је то могућно донесу у шкоду цвеће које ће се исцепкати, предмет који ће се посматрати; учитељ не манипудише и не експериментише сам; он се труди да научи да се манипулише и експериментише. Ученик је из-