Prosvetni glasnik

498

ПРОСВБТНИ ГЛАСНИК

археодогија. Само што код уметничкога дела начињеног од речи. посредннчки рад заузима више места: оно што говоре античке речи нама је теже разумети но оно што говоре антички облици; па и спев мора увек да се обнови с помоћу знакова, док лик стоји готов пред нама — укодико је дабоме очуван у оригиналу. Рад критичкога васпостављања из разних копија и Фрагмената има сасвим сличан значај и методе, овде као и тамо. То је наш главни задатак: он се чини тако скроман, и мора се рећи, да се његов значај све више смањује, уколико су појаве ближе нама. Филолошкирад код Хауптмана и ХоФманстала, ва пример, остаће Богу хвала, без праве сврхе и успеха; ови људи наши су савременпци, они се тако изражавају, да их ми разумемо, и ми имамо сличне претпоставке, сличну „аперцепциску масу" као и они. Али имаде дела већ из средине прошлога века, код којих је нам је неизоставно потребан коментар. Имерманов „Мипсћћаизеп" у својим литерарно-сатиричким иартијама није нам више одмах разумљив, као год ни већина ствари од Жан Пода или Арнима. Овде ствар већ добија у значају, овде нам је већ потребан филолошки посредник. Али ова потреба срећом не расте заједно са дистанцијом. Нама је, не узимајући у рачун језик, код неких античких угледних дела потребна само лака помоћ, јер се све креће у оном што је „чисто човечанско" ијезгро непосредно дејствује још и данас. Ипак нешто чини различност народа, религије и културе: заиста пренети се у дела тако далекога времена, њих разумети и тумачити, није лак задатак. — А то је ваш гдавни задатак! Нигде се више не показује, да ди је когод позван за наше студије, него у раду на неком значајном а тешком тексту. Главна тешкоћа је код нас до стања, у ком нам је неки текст предан. Михаидо Бернајс показао је, колико компдиковане задатке има критика текста већ код Гета. Еод античких текстова су стотине гга и тисуће година између обдика, у ком су они дошдн до нас, и њихова првог Фнксирања. Чудо је, што наши текстови не изгдедају још и горе; оноштојеу утврђеном дитерарном облику, то у гдавном имамо врдо добро тек од јелинистичког времена, када је већ била пробуђена научно -ФИлолошка свест. Најтеже пробдеме задају текстови пре књижевнога и пре научнога времена, које је књигу познавадо само као основу за усмени говор. који се могао сдободно модификовати према времену и месту — Хомерски епови и химне, Нез1ос1еа и Тћео^иМеа —, и народне књиге познијега доба из некљижевних кругова, као Есопов В108, роман о Александру, Рћу81о1о§и8. Код свих ових појава уопште нема се управо појма о тексту, утврђеноме једном за свагда. Ја мисдим, да су већ Александринци биди свесни тога, да су тражиди неку врсту квадратуре круга, кад су на се узеди да из Хомерских ексемпдара, обрађених за живи агон певача и рапсода, створе читанку у смислу овога времена. То