Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

497

А историја (ТтезсМсМе) доиста има посла с оним што се догодидо (§езсћећеп), са покретом, данпем од узрока и дејстава, са оним што изазива промене, што дејствује, што је историски значајно, ма и бидо то естетички или етички мање важно. Праћење, изношење онога што ее догодило, по могућству са гдедишта узрока и дејства, то је задаћа историји. Свако градиво може се историски обрађивати, па и редигија, уметност и књижевноет. Мисди се: књижевна историја извесно је ствар Фидологова. Ади ако се ја као књижевни историчар бавим о развитку појединих врста песништва, о историском положају мајстора и о постанку и дејству њихових дела, ја не вршим прост филолошки посао. Није случај, што је најживљу римску историју књижевности написао један историчар, 'Геодор Момзен. ГГрави задатак Фидолога је у другом; врло једноставан је и прост тај задатак, у ком је ипак обухваћен цео ресултат силнога доживотнога рада многобројних испитивача почевши од времена.јединистичког. То је задатак, да се покаже, како ће се писана деда и, да идемо даље, културни документи правилно васпоставити и правилно схватити. „Кес1е 1е§еге, гес1е т^еПе^еге", то је главни задатак фидодогији . То није њен соис1оттшш са историјом већ њена нарочита провинција. Неки текст правидно утврдити, обрадити га по свима правидима, пре свега објаснити га што се може потање и дубље, то фидолози пре свега морају научити — и ништа им, узгред буди речено, и за њихов будући наставнички позив није потребније и кориеније него образовање ових подобности. Ако хоћете, Филологија је у овом смислу више 1есћпе,- вештина, него наука (у чем ја никако не видим деградацију); али она потпомаже најразноврсније душевне дисциплине, па се чак може рећи, да тек вештином филологовом бива могућан историски рад. Одлучан корак и овде је учињен у атичко-јединистичком времену. Тада је издагање књижевних докумената, уопште језичка херменеутика постављена као проблем, и наскоро је добивено оно начедо, о ком ништа не знађаше наивно старије време, које преиначаваше свако предање: да иисана дела и писци треба да се најпре индивидуално и историски схватају и из себе самих објашњавају. Начела методскога објашњења, како их је обрадио и употребљавао филодог Аристарх, немају мањега значаја за историске науке него пронадазак његовог старијег имењака, претече Галилејева и Коперникова, за астрономију — у Средњем Веку (који је са гдедишта науке у ствари једно средње доба, интермецо између главпих чинова) — у Средњем Веку учења оба ова ведика испитивача имада су и исту судбину, то јест да буду потпуно заборављена. То је дакле гдавно: тежиште Филолошкога рада јесте у самим писаним дедима. Нешто слнчно може се рећи о поступању са другим културним документима. Поред старе историје уметности етоји археологија, која васпоставља и објашњава, тако рећи Филодошка