Prosvetni glasnik

приказп н оцепк

657

Русо тако јасно нстакао да га дапас у томе пико ннје надмашпо. За њега ни у колико није истина да је једнакост духа последица једино васпнтања, ма да ту васпитање може имати великог утицаја. Ова је неједнакост пре свега и у основи природна и резултује у суштини из примитивних разноликости темперамепата. „Сем конституције опште за сваку врсту, свак доноси рађајући се посебан темперамепт, који одређује његов геније и карактер' 1 . Разноликост темперамената одговараће разноликости метода васпитних, са сваким учеником треба да се ноступа по нарочнтој методп. „Свакн дух има свој сопствени облик, ирема коме треба и да буде управљен; и важна је ствар зарад постигнућа успеха, да тај дух буде управљан овом а не оном Формом". Русо је тако обузет потребом нрилагођења васпитања посебном темпераменту, да се непрекидно враћа овој идеји и да је ноказује на хиљаде начпна. Ова пдеја прнлагођавања васпитања личном генију ученпковом нпје код Русоа чпста спекулација, чисто теорисање, она има за њега практичну вредност. „Прилагодите ноступање карактеру и пазите да на детету пре времена не употребите методу која за њега не би била згодна. Посматрајте, испнтујте, уверите се и ништа не иокварнте". Из ово неколико врста којпма се укупно носматра педагошко дело Русовљево, види се да он нпје чист логичар, да уме напротив кад му је потребно оставпти спекулацпју и нрићп посматрању. Чак посматрању он даје каниталну улогу: он хоће да је оно основа сваке педагогпје, њој се обраћа сваком нрилпком, неће да се икад буде без њега. Карактер детињи, начин жииота, нацпоналпост, све су то ствари, које му нзгледају као битпи елементи свакога васпитнога плана. Кад се код Русоа има слика о бесконачној разлици духова, тада се брзо може номислити да је ирактична иедагогија ннштавна вештпна. То би била права лудост. Проблеми практичне иедагогије немају једну солуцију; они хоће толпко разумних солуција, колико има личних случајева и посебних нрилика. Треба рећи да се у сваком случају поставља различан проблем са новим датама. Русо је оставио питање примене влади, учигељима, родитељима, државницима, којп једпно п нмају могућности за згодно решење. Каквим би проблемима пришао философ , којп не ради за такве и такве личности, већ чија се амбиција састојн да буде користан човечанству! Онштпм универзалипм ироблемима, то ће рећн проблемима теоријским, који се постављају за чптаву категорију лпца и који могу добпти једно једппо решење, које би вредело у истом стенену за све индивидуе ове категорије. Другим речима философ ће се запимати не техником већ нринцшшма и законима васпитања, не вештпном васнитања деце већ педагошком науком. То је оно што је доиста хтео Русо и што је и учинио. Он је узео човечанство у коие свак човек учеству.је. Које су опште погодбе универзалне нреко потребне, које треба да нспунн сваки снстем народнога нли личнога васпитавања, — у томе лежи први нроблем иедагогије. Тај проблем нокушао је да разреши Русо у своме Емилу. „По прпродном реду како су сви људи једнаки, сваком је намењено да буде човек државе. и сваки онај који је добро васпитап, мора добро нспуњавати своју дужност. Мало ми је стало хоће ли мој ђак бити намењен мачу, црквп, суду. Пре свега нрпрода га нознва иа жнвот. Жпвот је занат а ја хоћу да га научпм. Кад изиђе из мојих руку, неће бити знам ни судац