Prosvetni glasnik

26

шросветни гласеик

се наизуст мора знати, мора ићи брзо, али инак зато треба да има н знаке разумеваља; за шта треба размшпљања, треба да иде споро, и по овоме ће учитељ моћи нознати, да ди учеиик одговор ствара (свако се ираво знање ствара изнова, а не понавља!) нли само механички нонавља, што је научио. Из ученичких одговора иди —. неодговора може учитељ у врдо многим случајевима познати, да ли је питање добро ностављено. „Из нескдадних одговора ученичких сдушајте погрешке својих питања!" (Шајнддер). Стога учитељ не треба да се буни и зграњава на „незнањеученичко, — вредо ће тога „незнања" бити веома често баш у ономе, који не може да дође к себи од чуда на таке одговоре. Ади бидо то вредо, где му драго, до њега треба доћи. Ако су питања сувише тегака иди нејасна, ту су ремотивна, носредна питања: ако су ученици непажљиви, ту учитељ треба да наставу оживи, начпни је опажајнијом, иди учини маду екскурсију; ово може учинити, и ако су ученици заморени, или ту може прећи и на други начин предавања. Најтежи су случајеви, када ученици не одговарају, јер не знају, будући да претходно градиво није довољно увежбавано и утврђоно, или што су застрашени сувишном строгошћу учитељевом. Томе се већ не може тако брзо и тако дако доскочити, али учитељ, који уме себе и свој рад да посматра (или директор, ко.ји уме учитеља да посматра), знаће и ту, шта треба учинити. Многе методике и упуства траже, да ученици увек одговарају у иотпуним реченицама (а тако исто и учитељи да питају). Али нека који учитељ покуша, да то доследно строго изводи, па ће брзо увидети, како су таки одговори неприродни, — природан ток мишљења има своју економију, и пошто му она не смета него му напротив помаже, то је не треба ни избегавати. И у нитањима и у одговорима треба да влада што већа природност (у току питања, која се крећу око једнога предмета, непрестано понављати све реченичне дедове било би унраво смешно), и ту нека се школа приближи што више животу, — уобичајеном и природном леиом говору, без укочености, без гиздавости. Али то не значи, да ученик даје само мрвице у одговорима, да надовезује на субјекат из иитања, те да му реченица „трчи такорећи без гдаве", или да субјекат замењује непрестано заменицама, и да му свака реченица ночиње с „он је". Против сувишне унотребе ове заменице треба отпочети борбу у нашим шкодама: то није само груба стидисгичка погрешка него и знак лености и нехатости, чак и нечуствености (јер наши ученици ни своје другове, па ни учитеље, не називају именом, него готово увек „он" иди ,овај" и „онај"). У исправљању треба иравити разлику између непотпуности, недотераности и грубих погрешака. Ако учитељ све нодједнако пресу-