Prosvetni glasnik

СЛУЖВЕНИ ДЕО 27

ђује, ученик никада неће осетити разлике, и то ће веома отежавати, да се понрави: он неће знати, да ди је ту мало шш много потребно. да се дође до исправности. И у исправљању увек почоти од онога, што је ученик добро рекао, и наводити га, да се сам исправи. Истом, ако би то сувише много времена стало, или чим би се уверио, да то не мозке ишчекивати од ученика, нека учитељ прозове другога ученика, али после тога нека и од првога тражи правилан одговор. Само кад је време и сувише одмерено, може учитељ непосредно поправљати. За време одговора треба учитељ да ученика што мање задржава и прекида. Честим ирекидањем ученик се буни. и онда често не зна, да ли добро говори или не. Стога ће учитељ прекидати ученика само при грубим погрешкама, које не смеју остати одмах неисправљене ни ради ученика, који говори, ни ради осталих; ситније погрешке може дати иеправити, и кад се одговор заврши а нарочито погрешке у матерњем језику. Али свч погрешке учитељ не треба одједном да исправља, прво најгрубље, па после, када ове изостану, прелазити на мање и ностепено тражити све строжи и одређенији начин изражавања. Све погрешке у одговорима морају бити исправљене, али не све у .један мах. И иснрављање погрешака мора имати свој метод и не сме се ради неких ситни.јих и споредних ствари нотрти оно, што чини главан рад једнога чаеа. Врло је груба (али нажалост и врло честа) погрешка, кад учитељ понови одговор учеников; тиме се задржава настава без икакве потребе, а ученику одузима оно толико потребно поуздање у себе; тим јој се даје и неки механички характер, јер улазе у њу елементи, који се врше без икаквога смера, без нрибраности, без мишљења. Погрешка та постаје много грубљом, кад учитељ понови рђав одговор; настава је зато, да се њом дају тачна знања и ногрешке исправљају. Ове треба да се што мање чују (што се чешће понавља и несвесно се памти!), а најмање, или управо никако, из уста учитељевих. Стога учитељ не треба никада да пита: Шта је погрешно у одговору ? У чему си погрешио ? и тиме нагони истога или другога ученика, да логрешку нонавља, или да погрешку чак и сам исказује (Рекао си...). Ако је ученик рекао н. нр. разуму, учитељ треба да пита": Како гласи 3 лице множине времена садашњега од разумети ? Као што учитељ не сме поновити своје питање, као што не сме отпочињати одговор за ученике, тако не сме понављати ни одговор ученички. Умесно је пак, ако погрешан одговор учеников доведе ас1 аћзигсЈит и на тај га начин увери о његовој погрешци, али то довођење ас! аћзигЛшп не треба да буде прилика за исмевање и за пецкање. Ако учитељ и треба да призна ученику, кад добро одговори, па га понекад за необично добре одговоре и иохвали, ипак не сме непрестано повлађивати и бити сувише брз на то. После једнога одговора,