Prosvetni glasnik

174

ЛРООВЕТНИ ГЛАСНИК

нредстављају под једним истим кровом јединство прошлости и будућности. У породици свако научи азбуку људске узајамности. Закључак — 11ородичне везе су везе човечанства. Живот у породици: јединство и слога родитељска Увод — Породида, како је сама по себи удружење, треба да буде тесно скдопљена, уједињена. Развијање — Еолико је куКа, у којима влада неслога! Муж и жена се пе разумеју, никад једно другом ништа не опраштају: отуда прекори, свађа, грдња, бој... и наиослетку разилажење. Заједнички живот често је аута аоремеЛен и иокварен од самог аочетка само зато што је рђаво склоиљен. Улети се у брак кн,о муха у млеко: брак је тада игра случаја, у ком се нема увек потребне среће и задовољства. Или се иак брак склаиа због новца: прави се тим трговачки, Финансијски посао, по јединство и удружоње кеса није довољно за уједињење срдаца. Млада створења треба да буду обучена и упозната са својим нотоњим животом, са својим обвезама и својим дужностима у њему и да га сматрају као нешто лосве озбиљно; она ће унети у брак и потоњи живот, онај најозбиљнији део свога живота, сву своју увиђавност и разложитосг (млада девојка која би била обавештена да ће јој деца бити можда кретени или идиоти, неће бити никад толико гадна, па да се уда за кпквог блесавог алкохоличара.) Еад су муж и жена склоиили заједницу, кад су удружени, њихове две личности иредстављају само једну једину. Они су једна личност иред светом : има увек врло много рђавих језика и заинтересованих људи који би покушавали да ихзаведу, да изазову узајамно неноверење, или чак и љубоморство. Они су једна личност иред децом : размимоилажење у укусу, супротност у мишљењима, препирка између родитеља, подстрекавају децу да буду непокорна и да се вечито буне. Они су нарочито једна личност иред самима собом: заједнички су им исти интереси, исте отгсности, иста пријатељства, исте радости, иста туга. Еако је могућна овако тесна заједница? Често човек заповеда: он је господар; жена се не рачуна ни у што. Но, време робовању је прошло; жена има права, каогод и човек, да има своје мишљење; нема сад међу њима старијег и млађег, нема вишег и нижег, већ су двоје нотпуно једнаки, свако је господар својег мишљења: и слога овде иотиче са заједничке, вољне, угодне иотчињености разуму. Ова се слога не васиоставља одједном; она се не добија као свадбени поклон; њу треба освајати и задобивати, мало по мало. Треба за то добре воље и стрпљења. Ако једно погреши, треба друго да му опрости. Ако је једно од њих двоје сурово. онда оно друго треба према њему да је благо,мило. Акојеједно жалосно, нерасположено, опо друго треба да покуша да га развесели. Нарочито увек треба бити искрен,