Prosvetni glasnik

настава п култура

251

речено, била би зараза осећаја. ЕИ)о1је назива исихолошком једџо-звучношКу и овако је деФинише: један једини осеАајни акат, о ком се смислило у многим свестима 1 . Али наклоност (сагласноет осећаја) нојављујс се у подражавању аката или из њих нроистиче. Симнатија и синергија сусрећу се непрекидно заједно, условљавају једна другу, лешају и комбинују своја дејства. Нема, дакле, места и сувише инеистирати на њихову разликовању и издвајању. Пре треба назначити да једиа води другој. Не само да се ја смејем са онима који се смеју. да илачем са онима који нлачу, већ улазим у осећања оних, чијим актовима нодражавам, делим радост једних, тугу других. Задржаћемо се засад на. елементарној симпатији. овако дсфинисаној; нема потребе да назначавамо да се наклоност разликује од ,л>убави" или од „нежног узбуђења", каогод и од ,интелектуалне наклоности", којом душа улази у односе са свима бићима, па, чак, и са мртвим предметима, као што су дрва, море, итд. I Наклоност, први облик ваелитања Наклоност је иерцепција (опажање) осећаја који се оцртавају на туђем лицу, на лицу другога неког. Реч аерцеација узета је овде у тачном смислу психолошког језика; она овде не значи непосредно иознавање, ирост аојам, уиечатак (сензацију) већ тумачење „природног језика" упечатака. Може се назвати интуицијом , ако се учини да у интуицију уђе инстинктивно резоновање. Наклоност је, доиста, инстинкт. Не треба мислити да је дете »лишено инстпнкта": ,у детета се виде покрети које чула и искуства никако не објашњавају". Наклоност је један од тих покрета. Тако на пример у доба од шест недеља, новорођенче је увек потиуно као туђин у овом свету; још ништа јаено у том свету не постоји за њ.... Међутим, и у ово доба, интересује га човечје лице; кад ништа материјално не привлачи његов поглед, тада већ ради у њему наклоност; насмејано лице, тспање и благ нагласак добијају с његових усана осмех; пријатна узбуђења очевидно оживљаиају ово мало биће; ми који иознајемо израз, налазимо то саусхићењем и код њега. Но, ко је дакле рекао овом детету да оваква дисиозиција црта аоказује разнеженост ? Еако је то дете, коме је соиствена физиономија неиозната, могло иодражавати физиономији неког другог, кад не би иста таква љубав цтиснула исти карактер у његове црте? Нема ту ничег гито би имало везе с чулима. Ово лице, поред његове колевке, није баш увек његова мати или дадиља, може бити да га је чак оно и мучило, причињавајући му ма какве ненријатности. Ништа не чини, то се лице на њ осмехнуло,. опо је осетило да је вољено, и оно воли. Изгледа да ова нова душа паслућује у оном бићу другу душу и каже јој: Познајем те.

1 КЉо1. Психологија осепаја.