Prosvetni glasnik

258

дросветни глас1шк

„Слични примери непрекидно се понављају у васпитању", и то чак у свако доба узраста, јер човек никад не престаје бити биће, на које се можо утидати, биће да поднесе делатност наклоности. Уобразиља, ко.ја га потчиаава делатноста његових сличних, „вечито је мдада по сво.јој природи и дете ненрекидну живи у човеку, ма да сваки човек није у детету". Ова примедба оправдала би нродужену пажњу, коју овде поклањамо васпитању првог доба, к.ад ово васнитање не би всћ само собом било капитално, и кад оно, као што ћемо показати, не би било још важно као основида иотоњег васпитања. Васпитање наклоношћу једино је,- дакле, за којеједете подобно одмах по рођењу, и оно је такође једино које ,]е у стању да пробуди осећаје. Оно није, дакле, само прво по времену, оно је, такође, ирво и по важности, ако ставимо примат срда над духом. Наклоношћу одржавамо „власт наддедом", ма.да она на то и не помишљају, нагонимо их „да и не знајући усвоје наше осећаје", „калупимо им њихову вољу према сво.јој". Зар није у томе право васпитање, васпитање просто речено? Култура осећаја, доиста, никако не претиоставља разум, она му иретходи, она је од њега независна. У природи је да дете „тгре три или четири године, има среће само с нама" и преко нас; то је тренутак за нас, да придобијемо „његову љубав". Кад му буде пгест годана: „његов укус, његов караквер биће већ Формирани"; тада ће бити додкан. Треба се, дакле, користити првим годинама, јер оне имају капиталну вредност. „Из тога што дете не разуме напге дугачке говоре, из тога што оно није примчиво за правилно васпитање, закључује се да је то биће без диља, и да се о њем може старати само физички. Како му живот пролази у игрању, то се и оно само гледа као каква нграчка. Све се у њему чини незначајно, јер је све празно; но, кад би у њему било све довршено, не бисмо над њим имали моћи" 1 . Док му је природа од воска, треба у њу утиснути уиечатке, док је пдастична и савитљива, треба му челичити и ковати душу. Тачно у овом тренутку треба у детету иоставити клицу осећаја; треба му, на нример, улити жељу за донадањем, за добротом, жељу да се многог чега лиши зарад другог. Ако ови осећаји нису пробуђени у детету бдагонаклоним изазивањем, пре но што буде разум Формиран, десиће се ово: кад се будете обраћали његову разуму, слушаће вас, разумеће вас, можда ће вам одобравати и повлађивати, ади ваш говор и његова добра воља, његове одлуке остаће без дејства, јер „мотиви* којима се обраћате „нису стекли довољно активности у његовој души". Шта више ови мотиви иеће за њ ни постојати. Доцније иак „дете ће се дочепати логике идеја, њихове везе, а не самих идеја", у толико у колико ове буду изражаваде осећаје. „То ће дете бити као онај који вас сдуша кад сабирате какав дугачак ред бројева, који ће сматрати да ви ра1 јурпе Лескег <1е Заиазиге, цит. дело II, V.