Prosvetni glasnik

НАОТАВА Н КУЛТУРА

оно извршоно бденисаљс над осећајима, које хоћемо деди да предамо, било да се под тим још тачније разумс оно бденисање извршено над еамом иаклоношћу иди сам начин саопштаваља осећаја. Нећемо се ноиово враћати на избор који треба учинити са осећајима и које треба саопштити детету; овај избор, кад би био методичан и паметан, сачињавао би, сам собом, програм моралног васпитања ; ми смо само назначили, појединил примерима, понеки од ових осећаја, на који би ваљало обратити иажњу, и то нам засад може бити довсљно. Додаћемо да тај пзбор не треба да буде и сувише искључив: не замишљајмб да доведемо у ред све осећаје дечје; поштујмо њихове природне и во.вне наклоности као што је она наклоност ко.ју она указују својој дадиљи, својој чуварки. Доиста, од две ствари једна: или су ови оеећаји дубоки, и, одвајајући их од личности коју она воле, могли бисмо у њима изазвати често страшну кризу; или су ти осећаји површнп и ми бисмо тада врло лако триумФовали ; но, тада би настала много већа онасност, пастала би у једном смислу: повећали бисмо површност и хладноћу њихових осећаја; рушећи и уништавајући и оно мало љубави за коју су способна, развијали бисмо им егоизам. Нарочпто не треба се иренирати о љубав деч.ју, и не треба се на то показивати завидљивим. Дешава се да понеке мајке но могу никако да опросте дојиљама, што их њихова деца више воле од њих. Такве мајке врло рђаво разумеју свој интерес; дете ће им се ипак увек вратити, н, очскујући тај моменат, треба да га сматрају за добро, што се иоказује подобно за приврженост и ирнвезаност. Нарочито, пак, треба да се чувају и плаше да дете, постављено између сунарничкнх љубави, у томе не запази сујету, да се не покаже притворно, лукаво, да не тргује својом милошћу, да је не указујо онима који га- више мазе, да не постане саможиво, да сс не сматра центром света, или бар центром овога суженог света, који ,је за њ јединп, и који му представља породица, чијијеионо члан. Родитељима се, дакле, пре свега, ваља чувати завидљивости и љубоморства. било то према послузи, било између еебе. Ако не осећају да их деца толико воле, колико би хтелн, нека се потруде да то буду, пека имају на уму да сс срце осваја, дд се оно никако не присиљава, нека, такође, разумеју да дечје године објашњавају и пзвињавају слопо претпостављање и приврженост. Природно је што „иаш изглед надзора, бденисања" одбија децу н да „велики утицај наклоности треба други да изврше а не ми". Но, ми можемо створити кредита дечјој љубави, чекат.н да буду у стању да раепознаду нашу љубав и да их сад оставимо да се иредаду осећајима које могу осетити, а природно је, добро је, чак ,је и за жељење да их осећају. Но, и ако сс треба послужити наклоношћу да се развију моралне и еоцијалне особинс, треба, пре свега, култивисати саму накдоност и то ради ње саме. Ире но што би се предузело васпитавање аомобу на-