Prosvetni glasnik

358

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

1902 године било 72, сад после 10 година има их нешто преко 700. Ових 700 проФесионалних мангуна, то су клице за заразу. Они су у стању да заразе на 7.000 деце. А све се то врши на улици. Културни народи, у којих су социјалне прилике исто тако тешке, као и у нас, не дају злу да се шири, него се журе да га у основи снрече. То ће пак учинити ако децу пазе свуда на сваком месту. То раде или преко нарочитих службеника или добровољцима. Али раде. Време је да се и у нас збиљски приступи том послу. Нарочито после рата остаће многа деца без родитеља, а то значи без надзора н у кући. Школа није у стању све да уради. С тога мора овај посао да прихвати државна просветна власт, те да стане на пут намножавању мангупа, из којих се рекрутују тешки зликовци, а следствено и робијаши, који падају на терет држави. Надзиравање деце на улици тежак је посао. Али мора бити. Држава и друштво морају поћи на овај пут, те да зарана спрече зло, које ће неминовно наступити ако се пусти да иде како иде. Хоће ли се то вршити преко васпитачких или школских задруга, хоће ли тај посао примити на себе држава или општина, не мења ствар, али он се мора радити. Мора се радити у великоме интересу друштва и будућности државе. Др. Ник. Ј. ПетровиЉ.

ПИТАЊЕ 0 0РП0К0М ЈЕЗИКУ И ПРАВОПИОУ

Да ли је уопште умесно постављати данас овакво питање? Ми држимо да јесте. Пре свега, оно стоји непрестано отворено, данас — као и пре педесет година. Садашњи говорни и књижеван српски језик показује толику нестабилност, толика одступања од „правила" и толика неслагања међу онима који се њиме служе, да би врло мучно било покушати на основу данагање употребе израду једнога оиштег кодекса, једне описне ерпске граматике, која би добила пуну санкцију и важила за све подједнако. Стање српског језика у овоме тренутку толико је Флотантно и непостојано, да би сваки такав покушај био крунисан потпуним неуспехом. Што важи за граматику и за синтаксу, важи и за правопис, и више још за њега. Данас сејошније начисто, треба ли писати: „дали", „јели", итд. као једну кли као две речи. Они који би вам предложили, ни сами не знајући зашто, да их пишете као две речи, сами показују своју велику збуњеност и недоследност у овом погле^ду, пигаући ипак као једну реч: „иако", „уосталом", „забога", и друге. Они ће са пуним самоуверењем писати:присвојити, Стројимир, Војислав, а зачудиће се, што ви пишете: дванајест, тринајест, итд. Узрок је томе њихово непознавање најосновнијих пра-