Prosvetni glasnik

370

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

иста дотакда душе, осећаља и воље дечје, што програми називају моралним васпитањем, преобраћа врл.о често у лекције ништа мање апстрактне од других, којих се ученик ослобођава, као и других, учећи их напамет, и добијајући за њих, као награду за своју ревност, добре оцене и похвале. Да л.и се у томе, уосталом, додају ови забринути духови, огледа проста последица учитељске немарности? Да ли то није пре укорењен порок Школе овакве, каква је? У главном, све што је поверено Школи, пије ли осуђено да постане, више или мање, рад који се одреди за извршење, лекција да се научи, и да се рецитује без погрешке? Многи родитељи у овом смислу и разумеју реч учити. Добра Школа је, по њихову мишљењу, она Школа, у којој ученици имају спремљене одговоре на сва питања, која им могу бити постављена на испитима. До наставног градива, у самој Школи, мадо је стало: службени програми ту су све и сва. Савремена историја, на пример, од како је увршћена у наставно градиво, има толико исто вредности за многе ученике, колико и ратови Рамзеса II, и толико стварности, колико и правила о партиципима: све се своди на оцену, која варира између нуле и десетице са извесним коеФИцијентом. Такве су жалбе, које се још и данас чују. Без сумње, ове критике не одјекују подједнако. Има случајева, у којима оне важе мало, или никако. Еако, међутим, тврдити да овај начин говора стапа прошлост са садашњошћу; да се овога зла у будуће не треба плашити; да је Школа, оваква како је сад удешена, осигурана, да се све преданије посвећује стварном животу? Важно је о свему томе створити слику и дати рачуна. Није само и једино са погрешке уштељеве, што Школа тежи да се удали од живота. У том треба гледати природну скдоност, коју би човек могао с напором савладати, ади коју неће моћи потиснути. У свако доба, на сваком месту, Школа је производида опо што се зове сколастика, то ће рећи трансФормацију, у апстрактне Формуле, закључне и сматране као дефннитивне, живе и слободне креације генија. Геније је црпео непосредно из саме природе, и, непрекидним напором, трудио се да се у њој дохвати и да увек учини што вернијом, какву праву, истиниту одлуку. Сколастичари узимају мисао у раду и скалупљавају је у несавитљива и императивна правила, од којих граде заменице стварима. Овај је Феномен оишти. Тако се исто појављује у историји уметностп, права, Филозофије, литературе; ствара неку врсту закона. За сваком периодом оригиналне радљивости наилази периода академизма и ско дастике. Раздог је томе што се, да би сачувади и пропагирали тековине .духа, природно је, трудимо да то и научимо; те тековине уче се по«редством појмова; а појам, овај чудновахи проналазак људског расу-