Prosvetni glasnik

372

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Што се тиче наставног градива у буквалном смислу речи, исти преокрет. Метода, искључиво конкретна, која се овде иставља методи сколастичкој, може бити названа методом прагматичком. Ова метода састоји се у томе да уклони, што је могућно даље, теорије, правила, Формуле, дидактичке књиге, и да постави ученика непосредно пред сама Факта. Тражити и захтевати појимање Факата непосредним гледањем тих истих Факата, стицати праксу самом праксом, у дух не уносити никаква друга правила или законе да она која је човек могао сам собом извући из Феномена: то је идеал. Да ли је реч, на пример, да се научи какав стран, туђ језик? Треба учинити потпуну апстракцију онога језика, који се већ зна и ставити се у положај и под погодбе детета које, првипут, учи да говори. Нема ни помена о речнику, о граматици, о превођењу. Учитељ говори пред учеником језиком којем хоће ученика да научи; и, у исто доба, настојава да овај оссћањима прими упечатке о оним Фактима, о којима му говори. Или, јога даље, учитељ објашњава на самом туђем језику сложене идеје, којима не одговара никаква осећајна сдика, представа. И у свакој науци, на тај начин, постараће се да се учини да ученик дође до непосредних стварности а не посредством појмова и апстракција, које могу само бити, као што се сматра, незгодни и нетачни излази. Јасна метода, похвална, и у толико више примамљива, што је потиуно супротна књишкој методи, овом великом и урођеном пороку школину. Оваква супротност, међутим, да ли је сама по себи довољна гарантија? Не сећам се више који је оно духовити писац имао обичај да каже: Чувајте се да заузмете супротно станиште лудаку: из.аажете се опасности да не начините симетрију. У главном, у суштини, прагматичка метода је баш она, коју је Сократ осуђивао код соФиста свога времена, створивши себи задатак да се против ње бори и да је сузбија: пракса из .саме праксе, свака теорија треба да буде сматрана као некорисно заобидажење и лутање. Да ли је сигурно да је покушај Сократов био узалудан, и да су соФисте они који су имали право ? Падоше ми на памет речи, које је имао обичај да каже мој пријатељ Сћап4ер1е с!и Бегег!;, књижничар на Сорбони: „Само је у геометрији права пруга најкраћн пут од једне тачке до друге". У конкретном и етварном свету најкраћи је пут онај који најбрже води циљу; а права пруга, понајчешће, томе циљу не води. Што се тиче моралног васпитања, идеја да се употреби сам живот за Формацију младежи, посигурно је врло плодна. Но, у Школи, треба о томе створити слику, да је ова идеја сувише но савршено применљива. Само присуство учитељево и његова дедатност спречавају, те се ученици никако не налазе под погодбама стварног живота. Живот, то