Prosvetni glasnik

ИАСТАВА И КУЛТУРА

373

је човек остављен самом себи у својим односима са себи равнима, и с другим људима. Да ди је тај режим у Школи? Оно. што испуњава доста тачно погодбе васпитавања животом, јесу спортови, које организују и практикују ученици сасвим сами, ослобо1,ени сваког туђинског руковођења, спортови, какви сад већ постоје у Енглеској и Сједињеним Државама. И, свакако, ово припремање за стварни живот, ван Шкоде, на свом је месту и врдо је корисно. Школа не може и не треба да обузме потпуно цедог човека. Деца и млади људи, остављени сами себи, дају једни другима декције о доетојанству, о кооперацији, о одважности, о дојалности, о покорности и подложности традиционадним правиЈима и општој заједничкој вољи, што се не би дало замислити посредовањем учитељевим, на ма како он био вешт и окретан. Но, такође је утврђено, да ово васпитавање деце самом децом није довољно. Ма како да је стварно, оно је емпиричко; и ништа не утврђује да ће оно у сваком погледу бити саобразно моралним идејама и захтевима друштвеним. Свака је каста или заједница изложена да одржава предрасуде. Деца и младеж, издвојени, у ма ком облику то било, из великог друштва, могу себи створити о животу врло лажно појимање. Шта више, у колико би живела између себе и била сама себи довољна, деца се излажу опасности да се одвоје и оцепе од генерација, које су им претходиле, и да се не загреју за оне задатке који су им остављени у наслеђе. Ако се хоће да се одржи непрекидна веза између генерација које иду једна за другом, треба, у извесној мери, да се додирују, да се познају и да живе заједно. Слободни спортови су изврсно и потребно практиковање, али су недовољни. Школа, не говорећи о породици, има, сама по себи, да игра важну улогу у моралном васпитању. И ако се учитељ, самим тим што је учитељ, налази у немогућностн да децу стави под погодбе самога живота, у накнаду зато, он им може дати, у моралној настави, ноуке од велике моралне вредности, које сама не би могла стећи; дакле оно, што може, треба да уради. Заблуда је веровати да је радљивост човечјег бића увек о гређена само његовим инстинктима, страстима или навикама, и да га идеје и теорије никако не освајају. Сваки човек, у ствари, има у духу максиме, принципе, резоновања која стално понавља сам себи и другима, и који, у даном тренутку, утичу на његову радњу. Свакако дух, лукави соФиста, налази, сваког тренутка, разлоге да украси и обојадише, после удара, часним побудама ниске и сурове поступке. Но, сама је софистика част коју част одаје разуму. Не само да одговара достојанству човечјем, већ је корисно и по моралност да се човек сматра не као цросветни гддсник, I књ., 4 св., 1913. 26