Prosvetni glasnik

374

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНПК'

каква животиња која се дресира, већ као интелигентно биће, које се учи и које се убеђује. Наставник, учитељ, својим положајем више наставља и учи но што дресира. Нека пази да не презире и не ниподаштава удео који му нрипада: тај његов удео није нп без лепоте, ни без живахности. У место да се ограничи и да се само сдужи оним сдучајевима из школског живота, или да вештачки изазива реакције, које се зову природним, нека се не нлаши да учи своје ученике јасно, методички, рационално. Тачне идеје и добро везане јесу тековина коју дух најверније чува, а такав је дух најподобнији да руководи расуђивањем кроз цео живот. Сличне напомене могу се учинити у погледу наставе буквално назване. Прагматичка метода, чак и за онога, који би циљао само на нрактичан резултат, није, као што би се могло веровати, најкраћа. Она се састоји у томе да се прође без правила, без Формула, без теорија. Те Формуле нису ништа друго до уопштав хње искустава, која су проста, то ће рећи средство да се научи, одједном, оно, што наилази или што треба да се уради у бесконачности различних случајева. Добро схваћено, правило ослобођава прекомерне серије посматрања, поређења, нитања: правило је искуство векова, кондензовано и стављено на наше расположење. Правило је, дакле, скраћивање, а никако заобилажење. Л.ајбниц вели да све математичке теореме нису ништа друго до скраћења, шш скраћене методе мишљења. Правило је не само најкраћи пут, већ је оно, такође, и пут који води најдаље и на.јвише. Гледати у апстракцијама само ГтреЛгтепГа, предмете који су претешки и сувонарни, а које треба ношто пото уклонити, значи забранити себи разумевање ствари, значи лишити се средстава да се она рационализују и да их дух асимилује. Човек неће само да може, нити да зна: он хоће да разуме. Ова последња тежња, свакако, неће се умети никад потпуно задовољити: она то, ипак, може бити у извесној мери; и појам је, проклети прагматисти, оруђе за ово задовољење. Узалуд би се, дакле, хтело, као што многи теже, да се изагна књига, ова ризница, из које се, тако обилно, црне оно што је рекао КаћеШз, МопШдпе, Еоивзеаи, ко.јима волимо да серекламирамо. Свакако, учитељева је дужност да у књигу упути ученика. Но, сама по себи, књига није ништа друго но оно гато је најбоље од стеченог знања, које је изражено на најчистији, на најлогичнији, на најтачнији начин. Размишљајући о књизи, помоћу учитељевом, дете учи да скупља појединости у целину, да тачно познаје ствари, да их везује једне с другима, да у њима распозна дубоки и филозофски смисао, и да их иаметно и снажно уреже у свој дух. Шта тражимо, у главном, ми који васпитавамо децу, ако не то да ученике учинимо подобним да, у колико је то могућно, буду без