Prosvetni glasnik

402

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

ваљда, ни стављен никакав потпис. То Јрушење" и „преиначивање" није у оно доба ништа необично, али ко је, и са чега је, то чинио у овом случају — не знам. Због тога није владика ни слао Л.етопису даље својих песама. Ја сам за потпуност „тгоциса" владичиних дела учинио доста — то показује и ова књига на више места, јер би без таких прилога била скоро за два табака мања — па би ми лично могло бити свеједно хоће ли се усвојити и горња напомена. Али и данас налазим да је песма „Вечерња молитва" ближа Његошеву певању него она „Бранку Радичевићу", која је у књизи на стр. 134, а за коју и сам Решетар каже: „Акоје пјесма збиља владичина..." У оваком издању њој, без нових доказа, није меета! Године 1899 нашао сам у београдској Народној Библиотеци аутограФ Његошева почетка превода Илијаде. Чудновато је било да је то остало непознато и Србима и Русима који су се, пишући о Његошу, користили и том библиотеком Али је још чудније тпто су „открићу" том негодовали службени кругови тако да сам само један дан могао имати на расположењу тај рукопис и уза њ још неке друге. Не могући га сам преписати тако брзо, замолио сам за пријатељску помоћ, али је због тога и због брзине преписивања учињено више погрешака. Како, пак, нисам могао сам водити ниједне коректуре у Годишњици XIX, где је тај препис штампан, погрешке су и тиме умножене. Зато је добро учињено што је за ово издање поново отворен аутогра# ма да је још 1900 др. Ник. Вулић у „Звезди" тачно кориговао прво штампање Његошева нревода „Илијаде". Најзад још и ову напомену. Реч је у „погшсу" о неким песмама које су Со приписивале Његошу а за које Решетар мисли да не принадају њему већ Сими Милутиновићу. За такво је мишљење навео и умесних разлога. Али се моја замерка тиче другог нечега. Кад би у Српској Књижевној Задрузи постојала традиција — ма и онаква о каквој је било речи мало раније — и кад се не би у њој сваки посао изнова почињао, онда би разлагање о тим иесмама као о творевинама Милутиновићевим отпало. Оно би овде било непотребно, јер је питање расправљено још у 52-ој књизи Српске Књижевне Задруге! Поменуто је већ да је Решетар у ову књигу унео и најситније изреке Његошеве у стиху. Кад је већ и то чињено, онда могу забележити да ће се у том погледу још што шта наћи а што је нревиђено при склапању ове збирке. За сада могу, већ по првом сећању, указати на владичине стихове које помиње Ненадовић у својим песмама. Нешто је одатле употребљено, па ми .је чудно како .је превиђен владичин дистих: Пробам перо и мастило, Ал' ми писат' није мило...