Prosvetni glasnik

ПРИКАЗН И ОДБНБ

403

Таква је ствар без посебнога значаја, али ипак вреди бар толико колико и дистих „Своме брку" и запис на трећем топу са Жабљака — обоје на 91 стр. ове збирке. Пропуштен је и други Његошев дистих, који је прави аФоризам: Најслађа су људ'ма воћа: Оан, дангуба н леноћа... * * * После издања ове књиге може се још лакше говорити о месту које Његошу припада у Историји Српске Књижевности. Наћи ће се, некада исказано, у нашој књижевности мишљење да Мицкјевић, Пушкин и Његош чине највише тројство Словенскога Парнаса. И ако тај суд није долазио са стране, снабдевене свим потребним ауторитетом, он је био искрен и, што је важније, био је резултат онога што се о Његошу као песнику мислило у старијој генерацији и у једно нарочито доба. То је било онда када је Његош први пут одвојен од Бранка, с којим га је поредила само књижевна навика. И ако у литерарно-историјском погледу нема међу њима сличности ипак је у нашој књижевно,] критици примано тако двојство. Најзадје и то веровање — као и свако које је лишено јачег основа — почело слабити, и данас се Његош махом засебно узима и оцењује. Међу тим се често превиђа стара истина да је Његош ученик и следбеник Симе Милутиновића. То је речено одавно, а први је о Његошу тако мислио и рекао — сам Његош. Када се у једно прикупе све важније чињенице, онда се о Његошу може говорити само као о таком следбенику Симину, и само се с те тачке гледишта и може тражити место које му у Историји Српске Књижевности припада. Одмах додајем да је то место и у овом случају видно: Симиним учеником није лако бити! Ја <зам у својој „Историји Књижевности" изнео да се, и поред других покушаја, само Његош може сматрати правим учеником Симиним. Његово је певање, и по времену и по карактеру, наставак поезије Симине. Разлозима, тамо наведеним, додаћу овде и друге, који ће скупа такво мишљење оправдати и утврдити. Име је Симе Милутиновића било у српској књижевности најкрупније онда када се Његош почео о њој уопште интересовати. А Сима му је, уз то, био и први књижевник с којим је био лично познат и с којим је могао усмено говорити: био му је, врх свега, још и учитељ. Пре но што се јавио у књижевности, Његош је знао Симину „Србијанку", прву збирку песмица, „Зорицу", у рукопису, „Обилића". Како је тада био упућен само на српску књижевност — није у њој ни могао наћи не само крупнијих радова него ни таких који би се са делима Симиним могли мерити. „Стихотворенија" су Мушицкога сабрана доцније, а Његош се Мушицким није ни могао одушевљавати, и ако је,