Prosvetni glasnik

986

Ш-ОСВЕТНП ГЛАСНИК

штину, или сенат и нарламент, где би посданици имали да независно већају и паметно руководе народним пословима; али, вели Тард, далеко је од овог идеала до правог стања ствари. — Треће по реду, што значи најмлађе, јесте јавно мњење чију одредбу у главном већ знамо. Оно треба да буде спона између остала два чиниоца: популарисан лични суд оригиналног и јаког духа, који ће временом да задобије снагу традиционалног убеђења. Данашњи ум био би дакле сутрашње јавно мњење а ирекосутрашња традицнја. Међутим јавно мњење не задовољава се да врши ову помирљиву посредничку улогу; напро тив, оно се свом страшћу залеће у огорчене снорове традиције и ума, тражећи не солидарност са њима него превласт. Зато је тешко повући сталне граниде између ове три силе јавног духа, у најбољем елучају може се видети само којој од двеју стари.јих већма нагиње најмлађа међу њима. Тамо где нема јаких и трајних убеђења, где се свака нова тековина љуља на слабој неуравнотеженој основи, значи да је јавно мњење стално узрујано у трци за новим идолима, да кад више кад мање испољава своју рушилачку моћ, тим што, као плима без осеке, непрекидно одроњапа етеновиту обалу традиције. Битна одлика судова у јавном мњењу та је да се налазе код сваког друштвеног члана под видом умножених отисака истог почетног обрасца, и да постоји сазнање ове узајамне сличности. Јер ако би појединац осетио да је усамљен у свом суђењу о предмету који истовремено заузима сву јавну пажњу, онда не би било свести о заједници мњења, а ово баш највећма доприноси јачању убеђења и поуздању у своју мисао. Но како ће свако понаособ да зна за ову сличност судова? Одакле ће се обавестити да исту мисао у исти мах дели са неодређеним бројем себи равних, чији заједнички утицај трпи и подлеже му готово несвесно ? Једино тако што ће за ово имати видна доказа у речи изговореној, писаној и штамнаној, помоћу које се врши пренос идеја, њихово саображавање и коначно изједначење. Јер свако мњење у почетку је лично, затим се подражавањем уопштава и постаје јавно. Габриел Тард, који нашу склоност ка подражавању схвата у најширем смислу и узима је за основни закон своје социолошке теорије, сматра да она и при ширењу мњења има главну улогу. Што доприноси једном, то убрзава развијање и другог: саобраћаја међу људима зближава их и ствара могућност нодражавања, дакле помаже и образовање истих мњења. Даља последица је да од каквоће саобраћаја зависи карактер, а од умножавања и брзине његове ширина друштвене подлоге јавног мњења. Друштво и није друго до бројно већа или мања група људи налик једно другом у начину мишљења и рада, што долази од нодражавања и противподраагавања. Овим последњим Тард именује навику нашу да говоримо и радимо сасвим противно ономе што се око нас говори и чини, док се подражавање огледа у вољпом