Prosvetni glasnik

П030РИШТА У ЈУГОСЛАВИЈИ 0 позоришним питањима у Краљевини говори се данас много : има их, шта више, који мисле да се говори несразмерно у односу на толика друга значајна културна питања. То је било чак мишљење неколиких народних посланика који су и у буџетским и другим расправама приговорили Министру Просвете да се о Позоришту води већа брига но о другим стварима. Очевидно је да многи који о овом питању нису размишљали и не познају га, не могу схватити замашај онога што се чини да се позоришна организација у Југославији изведе у савременом духу. Позоришно питање постало је прешно нарочито из два разлога. Први је уједињење разних југословенских покрајина које до данас никад нису живеле под једним законодавством ; други је општа тежња која је данас у свем свету иза великог рата, да се све национално-културне установе организују као јавне установе под што непосреднијом државном управом или надзором. Сплет та два разлога био је нарочито неодољив у Југославији, у којој је досад, у погледу националном, уметничком и социјалном, позориште било доста заостало. Један мали преглед стања пре рата даће јасну слику о томе. У Краљевини Србији законом од 27 маја 1911 први пут признато је позоришту приличније место у јавном животу. У уметничком погледу Закон и Уредба определили су правац рада, којим би та установа у истини заслуживала име које носи и жртве које држава за њу чини. У материјалном погледу особље је добило повољније услове у награђивању, и тиме и основу за приличније место у друштву. Чланови Народног Позоришта стављени су у ред државних службеника, не изгубивши зато ипак своју уметничку слободу кретања. Тим законом први пут обезбеђена је једном делу најистакнутијих глумаца државна аенсија. Остале пенсије, из Позоришног Пенсионог Фонда, добиле су такође несумњиву гарантију у обавезном улагању државе у Позоришни Пенсиони Фонд. То је у осталом био први корак. За остала мања позоришта, градска и путничка, с врло скромном материјалном жртвом од стране државе, у моралном погледу учињено је врло много, Број њихов био Просветни Гласник, I кн>., 3. св., 1920, 19