Prosvetni glasnik

138

Просветни Гласник

је ограничен, а рад подложан сталном надзору. То је онемогућило безбројне скитачке трупе у којима се дотле умножавао глумачки пролетаријат, и то елементима који су и данас највећа сметња уређењу позоришног питања. То је онемогућило несавесну конкуренцију, представљање скандалозног репертоара; то је донело уметничку дисциплину, бољи ред на тим малим позорницама; то је уздигло амбиције глумаца, и најзад свима овим чињеницама уздигло углед саме установе. Рат је прекинуо даљи развој. Министар Просвете у пролеће 1914 проучавао је већ пројект о подизању сталних позорница у главним средишним местима. Пројект је био везан за једну ширу идеју — о подизању Народних Домова средствима три улагача: државе, округа и општина. Тако би дошле под свој кров све важније културно-националне установе које сад у свима местима просе милост паланачких механџија, и добијају просторије за јавне часове, предавања, концерте или друштвене седнице само под условом да се за то време попије сразмерна количина алкохола. Како се тај план данас понова истиче на дневни ред, о њему ћемо разговарати једном нарочито. У покрајинама изван Србије неке систематске организације није било. У Загребу је постојало Хрватско Земаљско Казалиште с потпором града, покрајине и двора. Оно је наизменце било предузеће земаљско и предузеће приватно са земаљском потпором и контролом. Треће стално позориште (и ако не са сталном позорницом) било је Српско Народно Позориште у Новом Саду, под управом Друштва за Српско Народно Позориште. И ако старије од Загребачког и Београдског и с приличном глумачком трупом, Народно Позориште у Новом Саду није могло стајати у истом реду с њима, због скромних материјалних средстава, мале позорнице и сталног покрета. У Љубљани се наизменце дизало и пропадало Словеначко Дежелно Гледалиште, с великим напорима појединих родољуба. У Осеку је постојало Хрватско Казалиште са потпором града и округа као приватно предузеће свога интенданта или друштва казалишног. Сви остали озбиљнији покушаји — у Сарајеву, на Цетињу, у Вараждину, Трсту — обично су пропадали. Што се тиче путничких позоришта, њихов број био је неограничен, а њихова историја с две стране: једном светлом, другом тамном. Мањи број скромних али савесних позоришних предузећа има несумњивих заслуга у буђењу националне свести; много већи број чергарских трупа, напротив, својим пустоловинама натеривао је румен у образе родољубима у појединим крајевима. Власти у Аустро-Угарској ограничавале су и цензурисале само репертоар ових трупа. Што се тиче њихових карикатура уметности и њихових скитачких нарави, оне су у толико мање сметале циљевима хабсбуршке државне политике, у колико су, нарочито у Мађарској, служиле као бедан контраст добро организованим и опремљеним мађарским повлашћеним позоришним трупама. То је у овај мах објаш-'