Prosvetni glasnik

О Музикалном Васпитавању

151

стални додир са све новијим, све комплекснијим примерима из области слободне и највише музичке уметности. Другим речима казано: осећање за високу лепоту музичке уметности добија своју последњу углађеност тек у јавном музичком животу. Јавни музички живот је највиша и последња школа музичкога укуса. Необично сложен, јавни музички живот зависи од врло великог броја чинилаца. Док музикално васпитање омладине у школама зависи од програма који израде два или три просвећена естетичарска духа, узимајући у обзир уметност ап б!сћ и опште културне и социјалне прилике средине у којој се изводи борба за такву уметност, дотле јавни музички живот постоји као самоникла културна појава зависна од најразноликијих утицаја, често потпуно супротних. И што је готово правило: јавни музички живот је у најмањој зависности од просвећених, високообдарених уметника - твораца. Јер су они несавитљиви. Један каприс каквог умешног човека, који врло ретко има праве везе са чистом уметношћу, какав трговачки интерес, по који пркосни гест ситних душа и завидљиваца, по нека жеља једног непосвећеног дела публике, сензација, мода, реклама, личне амбиције појединаца, све то у јавном музичком животу, сме се слободно рећи, игра већу улогу од свих чисто естетских и уметничких разлога. А то није добро. Па и поред свега тога јавни музички живот је највиша школа музичкога укуса. Како то? Врло просто. Снажне уметничке индивидуалности јесу и остају саставни делови његови. У вртлогу јавног музичкога живота где се, као на вашару, чују бубњеви и таламбаси, где се оре узвици пред „шатрама" и где „трговци" ударају огромним маљицама о разлупане канте да би само свратили пажњу на себе и своју „робу" масе која се тиска, уметници виших способности и тананијих естетских осећања корачају са осмехом на уснама. У тој галами њих нико не види, али они су ту. И треба само да проговоре свега једну реч, сва хука и сва бука престаје за трен пред величанством свесне снаге оних који не вичу (али су јаки), да се та хука у страху од агоније, у чудном грчу, настави јогп пакленија, у намери да наткрили, да прогута онога који, са поновним осмејком на уснама, остаје непоколебљив. И шта бива: реч великана је пала, њу су чули сви, али њу су разумели само бољи, узвишенији, моралнији и, један по један, кроз гомилу се пробијају они којима је шо сунце идеал и који су шо сунце опазили у тишми површне свакидашњице. Ради таквих који су тога сунца жедни постоји највиша уметничка лепота. Нека их је свега два у почетку, године ће увећати њихов број. Колико их је који су Бетховну, док је још био жив, тапшали, јер га беху разумели? А шта данас, после једног јединога века, значи име: Лудвиг фон Бетховен. Где је Пичини, славни ривал Глуков? Његова дела припадају историји, док је „Орфеј" још увек наш. А Берлиоз?А Бизе?