Prosvetni glasnik

О МузикаЈГном Васпитавању

153

него и у прошлости, па чак и у далекој прошлости. С тога, с обзиром на искључиво право које композиторима припада у погледу васпитања музичког укуса масе, бесмислица је тражити да се обрати пажња само на Цезара Франка и његову модерну школу, или само на школу модерних импресиониста, или на германску псеудо-класичну школу са Брамсом на челу, или на романтичарску школу присталица „слободног облика", него и на једну, и на другу, и на трећу и на четврту, и најзад и на оне школе из прошлости које су, по зрелости и висини уметничких вредности, биле извор ових уметничких школа садашњице. Бах, Хендл, Рамо, Купрен, Глук, Хајдн, Моцарт, Бетховен, Росини и његови сјајни претходници талијанске орега ћиМа и са њима у линији композитори француске орега согш^ие и немачкога 5т§брје1-а, не смеју да буду заборављени у јавном музичком живогу нашега доба. Јер њихова дела су узори чистоте уметничког стила и уметничког поштења. Они морају да живе међу нама уз ауторе нашег доба. Јер нараштаји се музички образују, у потпуном смислу те речи, ако живе у сталном додиру са великим уметничким школама свију епоха историје музике. Ко каже да не воли Хајдна, а тврди да се одушевљава делима Мориса Равела, немогућ је у друштву музикално васпитаног света. Јер тај нема способности да познаје ни једног ни другог, већ је сноб. Ко пориче вредност стила савремене уметности и признаје само и искључиво класичну уметност, исто је тако немогућ у друштву музикалног света. Јер се томе слободно сме добацити да му недостаје гипкост душе. Може се имати више осећања за једну или за другу уметничку школу; али мора се имати развијенога смисла за разумевање гајзоп с1'е(ге-а свију високих уметничких школа прошлости и садашњосги. Да се до тога дође, вал,а проћи кроз концертиу салу и музичко позориште и ваља познати принципе музичке естетике. Ваља, другим речима, живети музичким животом, васпитавати се у том животу. Јавни музички живот мора да буде организован на принципу уметности, а не ради трговине. У концертној дворани: певачи, инструменталисте и диригенти; ,у музичком позоришту: директор, шефови оркестара, солисте, вокални и инструментални ансамбли, директор бине и његово стручно особље, сви скупа, морају да осећају дах високе уметности, којој треба да служе интуитивно. Музички критичари, међутим, примају на себе највећу одговорност. Они треба да буду способни видети све и чути све. Да би могли то да постигну, од њих се тражи много више него што они сами мисле да је довољно. Од њих се тражи, не само љубав ка уметности, већ и уметничко васпитање и — способност, талент. Један музички критичар треба да има развијено осећање за музичке стилове разних епоха музичке историје, да познаје њихове принципе, да осећа додирне тачке које постоје између стилова разних епоха, Просветчи Гласник, I вд,., 3, св., 1920, * 11