Prosvetni glasnik
I
154
Просветни Гласник
Његово историјско-естетско образивање мора да буде потпуно. Да би оно могло да буде потпуно, неопходно је да музички критичар има музикалног талента и да је солидно проучио целокупну науку „теорије музике": науку о сазвучју, конкрапункт, затим науку о музичким облицима и принципе инструментације. Он треба да је уведен у основе технике певања и свирања. Он треба да је човек опште-културно образован. Није узалуд Херман Кречмар рекао: „Несумњиво је да се, надајмо се ускоро, мора доћи до тога уверења: да о суштини и законима музичке уметности међу филозофима смеју да говоре само они који су музикално образовани и међу музичарима само они који имају филозофског образовања." Такав критичар биће личност која ће указивати пут публици. Он ће бити и личност која "ће опомињати практичне уметнике ако, у свом јавном раду, сађу са правога пута. Музичка уметност захтева такве музичке критичаре. Публика треба да слуша оне музичке критичаре који знају рећи, стручно и убедљиво, зашто је једно уметничко дело лепо или зашто оно није лепо. Прави критичар не тражи да му се верује на реч. Он понире до дна у дело које цени и проналази у њему свењегове, и позитивне и негативне стране, његову суштину, његову вредност. И најзад, што је од неизмерне важности, прави музички критичар не сме да буде израз шаблона и укочених принципа „науке", већ личност живог осећања, која уме да дрхти свом снагом под дојмом лепоте или се грчи у додиру са плитким, лажним, неукусним и непоштеним у уметничком изразу. Вара се онај који мисли да уметничком критичару сме да недостаје уметничка душа. Критичар мора да буде уметник, и сваки прави уметник треба да има у себи развијене способности критичког опажања, критичког расуђивања и критичког изражавања својих опазака. Није пука случајност што је Француска данас тако високо у музичкој уметности, и у погледу музичке продукције и у погледу поимања и разумевања те продукције. Из јединога разлога што су у Француској, још од Жан-Жака Русо почевши, музички кри. тичари били уметници, са малим изузетком, уметници-творци, композитори. Дебиси, Пол Дика, Венсан д' Енди, Флоран Шмит, Камил Сен-Санс, Брино, Берлиоз, водили су музичку критику поред естетичара Луја Лалоа, Ромена Ролана, Пјера Лало и њихових претходника, способни да имају осећања за високу уметност и одважни да дигну глас против спекулација са уметношћу. против опсењивања простоте, против „трика". Такви људи одгајили су публику која има слободног расуђивања о уметности и која је воли, за разлику од германске публике, која ће умети, можда, више да каже, да објашњава, да разлаже од француске публике, али ће мање осећати, разумети уметност од ње. Једино с тога што је музичка критика Немачке с малим али сјајним и часним изузетком, шабдонска, „научењачка".