Prosvetni glasnik

181

оно било скромно. Тај рад нас не ослобођава само од спољне подјармљености, већ и од тираније тела. Једини, он нам даје праву унутарњу слободу, уводећи нас у исти мах у присан додир с великим духовима. На послетку, он има дубок смисао и најбогатију људску вредност с гледишта сарадње напора и напретка цивилизације. 2) Прави рад. Чувајмо се ипак да не певамо, као Зола, химну Раду у опште. Толстој није без разлога истакао „оиасне и нездраве облике људске активности". „За осуду је сваки рад који тежи да умањи у свету слободу, енергију и правду." Прави рад, то-није празна ерудиција, ни ропско проучавање факата, — јер једино значајна факта имају вредности, — то није ни слепа послушност „преседанима" — жалосној навици наших администрација: прави рад је онај који нам допушта да видимо стварност онакву каква је, да суочавамо непрестано наша мишљења са стварима, — став који је, у осталом, немогућ ако није помогнут најсолиднијим моралним васпитањем. Та је способност чинила величину француских класичних писаца, моћ великих политичара, вредност најбољих администратора, и може се рећи још и данас да је основна дужност једне владе баш у томе да разазна најбоље мозгове, оне који су најспособнији да виде и да разумеју стварност, док је ишчезавање интелигенција и изабраних карактера — природан плод прогоњења — био главни узрок опадању Рима и Атине, као што је сада гурнуо модерну Русију у најстрашнију анархију. 3) Умети радити. Али није довољно хтети корисно радити, треба то и умети. Главно је при томе разумети битну вредност времена. „Сати, као златници, бране се доста добро и сами, али човек лако расипа петпарце, то ће рећи овде минуте." Пазимо дакле на минуте. Али нарочито не дајмо никад да се изгуби ни један једини од оних драгоцених тренутака кад интелигенција тече у својој срећној пуноћи. Треба знати искористити те свете часове, заслужити их мислећи унапред на оно што ће се радити и на то како ће се то радити, — затим, кад је човек за столом, „кренути снажно", радити само једну ствар у један мах, али је радити добро, презирући сугестије лености; наменити правоме раду врло мало сати: четири или пет за најотпорније, два или три за већину од нас, али под условом да ови сати буду потпуно посвећени стваралачком раду и да тисућу малих припремних послова буду отправљени у незахвалним тренуцима; употребити најзад остатак нашег времена да „узрелимо" мало по мало неколико основних идеја и да организујемо тако на пет шест путева „клопке" у које ће упасти знања која се могу груписати око тих идеја и која нас могу одвести до дела што постоје само као могућност у нашем духу.