Prosvetni glasnik

Просветни Гласник

карима. Све што је онда рађено и писано вредело је само за та занимања, а не за масу народну, која с науком није имала ничега заједничкога. Народу у ширем значењу није било потребно никакво школовање и он је се васпитавао у породици и друштву. Он је текао сва знања у кући, на занату, у пољу, радећи и долазећи у непосредан додир с људима и природом, а то је донекле био бољи начин учења него онај којим се данас служи школа. Искуством стечено знање није било мртво, књишко знање, већ живо, које покреће на рад. У непосредном додиру са стварима и савлађујући тешкоће у раду, омладина је упућивана на практично мишљење. Потребе за живот су се морале отети од природе, и она је била учитељица човекова, а у исто време строг и непопустљив васпитач. Често скупо плаћеним искуством човек је текао знање о природним законима. У том времену је имала велики утицај на духове и црква. Овим нростим и природним путем у васпитању није пошла данашња школа. Она се у неколико служи методом који је позајмљен од школа из Средњег Века. Прости и природни пу? у васпитању је напуштен под утицајем рационалистичке психологије, која је имала главно тежиште у представама, памћењу и мишљењу, — то је класична школа Платона, Аристотела, и доцније Декарта. Исто тако имала је утицаја на васпитање и песничка и филозофска романтика на почетку прошлога века. Она је, са својим вишим смислом за душевним и идеалним, гледала непријатељски на грађански реализам и уско филистарство у коме се живот кретао. Модерна психологија је ударила другим путем. Она вели: погодбе за човеков развитак леже у целокупној психо-физичкој природи његовој. Процесом храњења у телу се скупља енергија, која тражи да се испољи (испразни, ослободи) и налази израз у моторним нервним путевима. Кретање претходи чуллим опажањима и у почетку се јавља независно од спољних надражаја. Првобитно, примарно, у свима организмима, па и у човеку, јесте активност, радљивост, тежња за делањем, и целокупан душевни развитак човеков полази од несвесног хотења ка свесном хотењу. Према томе је воља примарни облик свести, душевна енергија, снага која разноврсне елементе свести држи у заједници. Она је најтешње везана с нашом природом. Дете осећа потребу за кретањем, да би употребило скупљену, нагомилану снагу у себи. Оио се креће спонтано, без спољних надражаја, подстицајем изнутра. Код деце је суфицит снаге, који треба корисно употребити, и васпитање треба да је продужење тога спонтаног, природног развитка; оно треба да буде организовање сила које се налазе у човеку, пошто се целокупан душевни живот, као што рекосмо, има сматрати као процес воље, од које зависе елементи свести. Главно је да се ученикова воља стави у покрет. Правилно васпитање се не постиже књигом и теоријом. Још Аристотело је рекао: „Човек постаје само онда добар ако